Škorpioni: preteće srce tame

Knjiga Jasmine Tešanović „Škorpioni – dizajn zločina“ (V. B. Z. Beograd, Zagreb, Sarajevo, 2009), dnevnik je sa suđenja 2006. i 2007. u Specijalnom sudu za ratne zločine, za ubistvo šest civila tokom rata u Bosni i Hercegovini, petorici članova, među kojima i glavnokomandujućem paravojne formacije „Škorpioni“, za koju su na suđenju pojedini oficiri JNA tvrdili da nije paravojna. Da podsetimo, pošto je, pre četiri godine, na televiziji B92 prikazan, tada deset godina star, snimak ubistva šestorice Bošnjaka, od kojih su dvojica maloletni, podignuta je optužnica protiv petorice pripadnika pomenute (para)vojne formacije koji se jasno vide na snimku.

„Škorpioni – dizajn zločina“, potresno je svedočanstvo ne samo o užasnom, hladnokrvno izvršenom nedelu nego i o ideološkoj podlozi koja izvršioce lišava osećanja krivice. Spektar izgovora koji sedativno deluju na moralnu svest širok je: od onog da su posredi samo vojnici koji bespogovorno izvršavaju naređenja nadređenih jer bi u suprotnom izazvali haos u subordinaciji bez koje nema uspešnog ratovanja, do toga da su posredi heroji koji su svojoj individualnoj savesti pretpostavili kolektivnu čast otadžbine.

„Nisam gledao u ljude, gledao sam u neprijatelja“, kaže jedan od ubica. „Oni svoju krivicu nazivaju patriotizmom“, kaže Jasmina Tešanović.

Ko je ovima i njima sličnim pružio mogućnost (i dao pravo) da se kao zločinci osećaju herojima? Zašto, umesto stida, osećaju ponos?

Svoje nedelo, oni doživljavaju kao žrtvu. Na oltar otadžbine, koja je to od njih zahtevala, žrtvovali su, zapravo, svoje savesti, sebe kao moralna bića. U svetlu zločinačke politike, u stopu praćene nemoralom javnog mnjenja, kojoj su recipročno služili devedesetih godina dvadesetog veka, njihovo zlo delo istaklo ih je kao patriote.

Otadžbina je umela da ih nagradi i da ih time učvrsti u uverenju da su učinili nešto doista veliko i posebno. Ubijali su, najzad, zarad cilja koji, podrazumevajući gubitke drugih, obezbeđuje probitak. Deset godina posle zločina ove su ubice živele kao ugledni i dobrostojeći građani – sve dok se nije otkrio snimak kojim su zapravo hteli da dokumentuju svoj patriotski čin. Oni koji ih optužuju protuve su što prodaju čast otadžbine za koju valja ginuti i, više od toga, ubijati. „Iste reči koje su bile mantra za ubijanje, sada su mantra za čast“, uviđa autorka knjige „Škorpioni – dizajn zločina“.  

I na optuženičkoj klupi, „Škorpioni“ imaju nastavljače svog patriotskog dela. Samo dva dana posle izricanja presude, izvršen je, pukim slučajem neuspeo, atentat na novinara Dejana Anastasijevića. Škorpioni, oni koji nisu podvrgnuti sudskom procesu, objavili su da nemaju ništa sa ovim pokušajem ubistva. Onaj ko je bio meta kaže da nema razloga da im ovog puta ne veruje na reč. Međutim, onaj ko je postavio bombe na prozor spavaće sobe u stanu porodice Anastasijević, a čiji identitet do dana današnjeg nije utvrđen – za svoje je delo dobio impuls iz istog onog srca tame što je napajalo i radnje za koje su pojedini pripadnici „Škorpiona“ osuđeni.      Sve presude izrečene u Specijalnom sudu za ratne zločine odnose se isključivo na počinioce; nijedna ne dopire do nekog naredbodavaca iz senke. Treba tim činjenicama pogledati u oči!

Sve dok to srpsko srce tame, „političko-policijsko podzemlje koje je bez većih problema preživelo i 5. oktobar i ’Sablju’“, kako kaže Dejan Anastasijević, ne bude izgubilo moć, neće biti one neophodne vedrine bez koje patriotizam predstavlja patološki oblik emocija.

Srbija je kao država u drugoj polovini osamdesetih i tokom cele decenije devedesetih godina prošlog veka patriotizmom proglašava notornu psihijatrijsku činjenicu. Uticaj ovog razornog nasleđa osećaćemo sve dok nacionalna istorija ne obelodani sve zločine počinjene u ime nacije i dok to ne postanu činjenice u udžbenicima. Za državu, društvo i naciju koji se ponose onima što su sramota za njih, naprosto, nema budućnosti!

Patriotizam se ogleda u težnji za zadovoljstvom da se živi u državi koja bolje od drugih čuva slobodu i dostojanstvo ne samo svojih građana, nego i svih onih koji se, poput Brisa Tatona, u njoj nalaze a nisu njeni državljani.