Lađari ne gube optimizam

Svetska kriza i te kako se odrazila na rečni saobraćaj. Brodovi „Deligrad”, „Kadinjača”, „Zlatibor” i „Kumanovo”, okosnice flote Jugoslovenskog rečnog brodarstva, često su u beogradskoj luci jer se na ugovaranje transporta čeka duže nego ranije. Kako kažu njihove posade, danas nije lako ugovoriti takvu cenu prevoza da bi se isplatili rad i potrošena nafta. Uprkos svemu plovi se, kažu lađari koji ne gube optimizam ni tokom višenedeljnih dežurstava dok brod stoji u luci, a slobodno vreme se koristi za prepričavanje anegdota sa putovanja.

Na „Deligradu” zatičemo brodovođu Milana Markovića zvanog Spaski. Nadimak je dobio pre 30 godina u ukrajinskom mestu Reni. Za naše lađare mesto je bilo poznato po „Inter klubu” u koji je stariji „drug” dovodio devojke.

– One su nas, kao onako usput, ispitivale kako živimo u Beogradu, kako u tadašnjoj Jugoslaviji. Naravno, znali smo da je čovek koji ih je dovodio bio pripadnik KGB-a, pa smo našu priču o Jugoslaviji prethodno dogovarali, hvaleći život u njoj. I zaštitnika tih dama neko je morao da zabavlja. Kada je pitao ko zna da igra šah, mene su predložili rekavši „eta Spaski”. Rus se nasmejao, napomenuvši da ne ličim na Spaskog, međutim, nakon što sam ga pobedio u dve partije i on i ostali počeli su da me zovu Spaski pa mi je taj nadimak do danas ostao – kaže Marković.

Članovi njegove posade objašnjavaju da kako na reci, tako i u luci – nisu sa svojim porodicama i prijateljima, odrekli su se uobičajenog života.

– Nekada ste danima na reci, a mornare, teret i osoblje valja štititi i u neprilikama. Kada se zna da je plata kapetana u Srbiji oko 40.000 dinara, a u Nemačkoj oko 3.600 evra, jasno je zašto školovani brodari odlaze – kaže mladi kapetan Slobodan Vukoje.

Kuvarica Romana Bono provela je 20 godina na brodu. Kada je počinjala da se bavi ovim poslom bilo je i po 20 članova posade, sada ih ima šest ili sedam. Nije se udala, kaže, jer ko bi da oženi lađarku, koja je 15 dana kod kuće, a 15 na brodu. Ipak, ne žali, jer je imala lep i zanimljiv život, priča sa osmehom dok nas nudi ribljim paprikašem spremljenim za dežurne u luci.

Mlađi strojar Goran Palešević kaže da je posao istovremeno lep i težak, stiču se prijatelji, ima raznih dogodovština ali da treba nešto doneti i kući. On apeluje da se brodarstvo u Srbiji, koje ima veliku tradiciju, ne zapostavi.

Najstariji strojar Dejan Ešperović seća se kako je u Budimpešti upoznao dve devojke koje su htele da vide brod, ali on u mnoštvu usidrenih nije mogao da ga pronađe... Sa lokalnim stanovništvom i drugim lađarima ponekad su se sporazumevali crtežima. Mlađi, kaže, znaju jezike, a i oni stariji su ih naučili za sve ove godine. Ešperović kaže da su luke u državama EU čiste, kazne za zagađivanje reke ogromne. Nada sa da će tako biti i u Srbiji.