Лађари не губе оптимизам

Светска криза и те како се одразила на речни саобраћај. Бродови „Делиград”, „Кадињача”, „Златибор” и „Куманово”, окоснице флоте Југословенског речног бродарства, често су у београдској луци јер се на уговарање транспорта чека дуже него раније. Како кажу њихове посаде, данас није лако уговорити такву цену превоза да би се исплатили рад и потрошена нафта. Упркос свему плови се, кажу лађари који не губе оптимизам ни током вишенедељних дежурстава док брод стоји у луци, а слободно време се користи за препричавање анегдота са путовања.

На „Делиграду” затичемо бродовођу Милана Марковића званог Спаски. Надимак је добио пре 30 година у украјинском месту Рени. За наше лађаре место је било познато по „Интер клубу” у који је старији „друг” доводио девојке.

– Оне су нас, као онако успут, испитивале како живимо у Београду, како у тадашњој Југославији. Наравно, знали смо да је човек који их је доводио био припадник КГБ-а, па смо нашу причу о Југославији претходно договарали, хвалећи живот у њој. И заштитника тих дама неко је морао да забавља. Када је питао ко зна да игра шах, мене су предложили рекавши „ета Спаски”. Рус се насмејао, напоменувши да не личим на Спаског, међутим, након што сам га победио у две партије и он и остали почели су да ме зову Спаски па ми је тај надимак до данас остао – каже Марковић.

Чланови његове посаде објашњавају да како на реци, тако и у луци – нису са својим породицама и пријатељима, одрекли су се уобичајеног живота.

– Некада сте данима на реци, а морнаре, терет и особље ваља штитити и у неприликама. Када се зна да је плата капетана у Србији око 40.000 динара, а у Немачкој око 3.600 евра, јасно је зашто школовани бродари одлазе – каже млади капетан Слободан Вукоје.

Куварица Романа Боно провела је 20 година на броду. Када је почињала да се бави овим послом било је и по 20 чланова посаде, сада их има шест или седам. Није се удала, каже, јер ко би да ожени лађарку, која је 15 дана код куће, а 15 на броду. Ипак, не жали, јер је имала леп и занимљив живот, прича са осмехом док нас нуди рибљим паприкашем спремљеним за дежурне у луци.

Млађи стројар Горан Палешевић каже да је посао истовремено леп и тежак, стичу се пријатељи, има разних догодовштина али да треба нешто донети и кући. Он апелује да се бродарство у Србији, које има велику традицију, не запостави.

Најстарији стројар Дејан Ешперовић сећа се како је у Будимпешти упознао две девојке које су хтеле да виде брод, али он у мноштву усидрених није могао да га пронађе... Са локалним становништвом и другим лађарима понекад су се споразумевали цртежима. Млађи, каже, знају језике, а и они старији су их научили за све ове године. Ешперовић каже да су луке у државама ЕУ чисте, казне за загађивање реке огромне. Нада са да ће тако бити и у Србији.