IGRA SA FRANKENŠTAJNOM

Samoubilačka akcija u Kajber bazaru Pešavara vratila me u ovaj severni pakistanski grad na granici prema Avganistanu, gde se vekovi preskaču u koracima ali ga je savremenost pretvorila u karaulu na frontu borbe protiv terorizma.

Ko pobeđuje u mestu u kome muškarci ponosno nose molitveni žulj na čelu pokazujući da se pet puta dnevno predano klanjaju Alahu, gde se žene pod burkama snishodljivo sklanjaju muškarcu, gde je kablovska televizija zabranjena dok su majice sa likom Osame bin Ladena svuda dostupne?

Šta uopšte protiv militanata vezanih za talibane i Al Kaidu mogu da urade pakistanski vojnici pod britanskim šlemovima s početka 20. veka? I da li uopšte pripadnici sedme armije sveta hoće da ratuju protiv džihadista u Islamskoj Republici Pakistan?

Šta mogu bespilotne američke letelice na nebu koje su ubile lidera pakistanskih talibana i uzrokovale šest samoubilačkih akcija po Pešavaru u poslednja četiri meseca, 17 za tri godine? Mogu da ubiju, ali ne dobijaju rat kao ni 40.000 američkih vojnika koliko će ih uskoro biti stacionirano u susednom Avganistanu.

Desetine bombašasamoubica aktivirano je po čitavom regionu. U četvrtak je 17 ljudi stradalo u akciji pred indijskom ambasadom pretvarajući Kabul u novi poligon za sređivanje starih računa na potkontinentu: Indija je bliska Tadžicima, Pakistan Paštunima koji čine većinu talibana.

Bomba ovde, bomba tamo. U ponedeljak je u Islamabadu bombaš samoubica odneo živote pet humanitaraca UN. Bilans napada na policijsku stanicu blizu Pešavara krajem septembra bio je 27 mrtvih. U istom mesecu još šest žrtava na putu za kasarnu u Pešavaru.

U avgustu je 16 policijskih kadeta ubijeno u nemirnoj provinciji Svat. Pre toga 22 policajca u tribalnoj oblasti prema Pakistanu. Spisak je poduži. Više od 2.000 ljudi poginulo je u Pakistanu u poslednje dve godine.

Serijal samoubilačkih akcija pokazuje da se pakistanski gradovi teško brane od terorizma. Vođe fedajina i šahida-mučenika iz dana u dan pokazuju da se ne ustežu od uzimanja nevinih života, obično muslimanskih.

Tako se približavam poenti: nemoćnoj državi koja je propustila da demaskira nasilje. Nije, jer je imala svoje razloge. Ekstremisti tamo su upotrebljivi za politiku koja se vodi oko sporne teritorije Kašmira, prema Indiji ili Avganistanu. Tako im je dopušteno da postanu heroji u očima naroda

Kada država problematičnim grupama dopusti da nose barjake nacionalnog ponosa, kada se potajno oslanja na političko ili kakvo god podzemlje, onda zapada u ozbiljne probleme. Kada se dopuste i podstiču etnički, verski ili bilo kakvi drugi obračuni, to je vudu koji privlači strane intervencije.

Potom sledi nova greška: pomisao da će jednostavnim izvlačenjem stranih trupa iz nekog regiona problemi biti rešeni. Tako se, od Pakistana do Bosne, ignoriše činjenica da su problemi stvoreni pre dolaska tih trupa.

Amerikanci napuštaju Irak, ali problemi su ostali. Kada bi se 100.000 vojnika NATO-a povuklo iz Avganistana, mir ne bi bio uspostavljen. Pakistan bi nastavio da krišom podržava talibane protiv njihovih protivnika iz Severne alijanse. Džihadisti bi pohrlili na teritoriju Kašmira pod kontrolom Indije. Razbuktao bi se sukob sunita i šiita.

Problem sa Pakistanom je što mreža terora ima potajnu podršku službi bezbednosti i armije. Čak i posle 11. septembra 2001, kada je vojni režim napravio zaokret, vlast je insistirala na razlikovanju Al Kaide i talibana. Pripadnici prvih predavani su Amerikancima. Drugi su tretirani kao udaljeni rođaci u nevolji. Politika dvostrukog standarda uvek i svuda skupo se plaća.

Kada je pre osam godina Al Kaida srušila Svetski trgovinski centar, a Amerikanci Bin Ladena počeli da gone po Avganistanu, Pakistan je bio pred izborom: da dokuči dugoročne posledice tog događaja i da se prema njima strateški odredi ili da zatvori oči nadajući se da će oluja brzo proći.

Vojni režim Perveza Mušarafa odabrao je drugu opciju – da domaće džihadiste gurne pod tepih i da avganistanske talibane skloni od Amerikanaca. Politika je funkcionisala jer se administracija Džordža V. Buša zanimala samo za Al Kaidu u Avganistanu – dok se fokus nije prebacio za Irak.

Potcenjujući efekat Al Kaide na islamski Pakistan i ne razumevajući strateške domete 9. septembra, vlasti u Islamabadu nastavile su da misle da mogu da kontrolišu stvari. Potajno su se nadale da će ekstremiste jednog dana moći da iskoriste u dubinama Avganistana ili kao potencijalnu pretnju Indiji.

Igra sa Frankenštajnom uvek se završi na isti način. Monstrum pobegne iz laboratorije. Džihadisti i talibani su dočekali momenat da se reaktiviraju i odmrznu svoje aktivnosti.

Svakoj politici se zatvaranje očiju pred domaćim zlom vraća kao bumerang. Virus Al Kaide proširio se do te mere da centralna vlast nema kontrolu nad širokim područjima zapada i severozapada zemlje. Pukla je iluzija službi bezbednosti da će stvar držati pod kontrolom.

Ali, destruktivna moć terora uselila se u ovih poslednjih osam godina u kolektivnu svest sveta smanjujući toleranciju prema svakom ko se igra vatrom. Mušarafu i njegovim generalima promakao je ovaj strateški zaokret pa je novom predsedniku ostavljen težak, gotovo nerešiv zadatak da razbije formulu po kojoj se Pakistan automatski povezuje sa terorizmom.

Ovde jako dobro znamo kako je teško razbiti loše stereotipove koji se brzinom TV signala šire svetom. Ali, kao što se Srbija izborila za drugu šansu, tako se i Pakistanu nudi prilika da učini pravu stvar. Buduća istorija ipak je prepuna šansi.

Vojne operacije po raznim delovima ove zemlje mogle bi da posluže kao osnov za rušenje militantnosti u svim segmentima pakistanskog društva. To podrazumeva odlučnost: nema više „dobrih talibana” i „loših talibana”, nema više „naši momci protiv Al Kaide”.

Neophodan je hrabar rez, jedinstvena poruka da je ekstremizam loš zato što je militantan, a ne zbog ideološke ili političke agende na koju su razne grupe pretplaćene. Stvar je univerzalna, zar ne?

Pakistan je primer zemlje kojoj loše ide jer službe bezbednosti vode neku svoju politiku. Primer na kome treba učiti.