Ko će na kraju biti u pravu

Da li imam pravo da podelim sa vama jednu svoju nedoumicu, između niza nedoumica koje verovatno svi imamo, neki put više, neki put manje, neki put sa dozom ljutnje, začuđenosti da se one ponavljaju, kao ono da je Zemlja okrugla. Sad su na red došli oni koji govore da ne mogu da razumeju da je ovo područje opsednuto idejom teorija zavere. To se izgovara sa odmahivanjem rukom, sa onim posebnim izrazom lica kao kad se skida jedna dlaka sa crnog odela. Skoro svakodnevno od njih čujemo da ne postoje teorije zavere i da smo mi zavedeni teorijom zavere.

Govore kako je to nesporazum i da svet u stvari živi vrlo jednostavno, po prirodnim zakonima, cvetanje, pupoljci, lišće, plodovi, izvođenje kućnih ljubimaca i da se život odvija u idiličnoj predstavi jednostavnosti. To, opet, nije tako loše, bilo bi i poželjno, ali mi na to nismo navikli, a nismo ni tako naivni da ne tražimo odgovore na goruća pitanja, na teme dana, nesporazume, najave ratova. Jer, oni koji zagovaraju tezu da teorije zavere ne postoje zaboravili su na vrata koja vode u knjižare, biblioteke, u izloge knjiga, na sajmove knjiga na koje smo veoma ponosni, jer tu dolazi mnogo sveta, koji tumara, gleda eventualno i čita. A na sajmu knjiga polovina knjiga govori o zaverama, bivšim, sadašnjim i budućim. Teorije zavere postaju posebna kategorija znanja.

A šta znači zavera? To zavisi od toga da li je u pitanju žrtva ili zaverenik, član nekog društva ili više društava koja imaju plan, koja su čak i u sukobu interesa, u okviru već zacrtanih supertajni, ali raskrinkanih s boka. Kako se dolazi do tog bočnog razotkrivanja? Gomilanjem podataka, sistematizacijom po značaju, dobrim pamćenjem, povezivanjem činjenica, čak i onih naizgled najbeznačajnijih, najsporednijih, bočnih podataka. U sklapanju tih informacija, u jednom trenutku, dobiješ tu definitivnu istinu, naravno sa dozom strasti za tu vrstu saznanja i otkrivanja. Dobiješ podatak, nešto što je dobilo svoju konačnu formu. Dakle, planeri i plan definitivno postoje. Ali, možda je problem u samom izrazu teorija zavere. Teorija zavere spada u vekove koji su prošli. Mi smo u veku namere. Hajde da promenimo zaveru za nameru i da kažemo da danas i te kako postoje teorije namere. Jer, ako se zapitamo šta je konačan cilj društava oduvek pa do današnjeg trenutka, da li se to može u jednoj kratkoj, sažetoj rečenici izreći kao – Vladanje svetom? A ko želi da vlada svetom? – Svi. Kako se danas vlada svetom? – Modernom demokratijom (a da se podsetimo, grčki – demos=narod, kratos=vladati), apsolutnom i bespogovornom pokornošću koja poprima razne vidove i načine na koji se to sprovodi, ili preko berze. Imperija uma ostaje u bezumnoj igri, u kojoj su ljudi, nacije, životinje, teritorije, granice samo brojke na tabeli berzanskih izveštaja sa strelicama zelenim nagore i strelicama crvenim nadole, kao prst rimskog imperatora na gladijatorskim igrama.

Da li čovečanstvo napreduje ako ne planira uz pomoć crvene i zelene strelice na grafikonu života i smrti?