Poruka u boci, nepoznatom adresatu

Posle autorove smrti, interesovanje za delo Danila Kiša (1935–1989) u svetu zapravo nije ni opadalo ni raslo nego je opstajalo u istom intenzitetu. Umerenim tempom svake godine pojavljuje se po nekoliko novih izdanja, u proseku 5-6 godišnje. A ako bi se tu uračunala i ponovljena izdanja kod istog izdavača i u istoj ediciji, taj bi broj bio i veći. Još za života autora objavljeno je na desetine njegovih knjiga na stranim jezicima: do kraja 1989. godine 70 izdanja, a za poslednjih dvadeset godina pojavilo se više od sto knjiga. Ukupno 185 izdanja na tridesetak jezika, stotine izdavača, prevodilaca i recenzenata, hiljade novih čitalaca... Ako se tome doda još nekoliko stotina bibliografskih jedinica iz periodike, nekoliko tematskih brojeva i na desetine antologija u kojima je zastupljen makar jednim tekstom, dolazi se do kolekcije od oko 700 prevoda na 35 jezika.

Najzastupljenije su Kišove dve poslednje zbirke pripovedaka i delovi porodične trilogije. Drame, pesme, eseji i intervjui takođe su prevođeni, ali su retka integralna izdanja. Sakupljene drame (pod naslovom „Mehanički lavovi”) ili pesme – postoje samo na francuskom i nemačkom, mada se pojedini tekstovi mogu naći na mnogim drugim jezicima po časopisima, pa i antologijama. Kao celina, „Porodični cirkus” je u Francuskoj objavljen i pre nego kod nas, potom i u Holandiji, Poljskoj i Španiji. „Homo poeticus” na svim jezicima ima različit sadržaj. Izdanje na engleskom sadrži i neke fragmente „Časa anatomije”, a poslednjih godina takve kompilacije dobijaju i varijante naslova: na poljskom „Homo poeticus,uprkos svemu”, na makedonskom „Post homo poeticus”. Posle autorove smrti, mnoštvo eseja i intervjua prikupljeno je i objavljeno u narednim knjigama, tako da su priređivači, urednici i prevodioci imali pred sobom širok spektar Kišovih autopoetičkih tekstova.

Posebno je zanimljiva ta mapa sveta po prevodima Kišovih knjiga. Najviše ih je na francuskom: 12 knjiga (sve, osim jedne, u prevodu Paskal Delpeš), od kojih je veći deo objavio pariski „Fajar”. Na nemačkom postoji već 11 knjiga (poslednjih godina izdavač je minhenski „Hanzer”), na kojima je radilo više prevodilaca – Ilma Rakuza, Katarina Volf-Grishaber, Peter Urban i drugi. Prevodi Janoša Borbelja su u nekim srećnim godinama prošlog veka izlazili istovremeno u Budimpešti i Novom Sadu, ali kasnije je „Enciklopedija mrtvih”čekala petnaestak godina da bi na kraju bila objavljena istovremeno u Bratislavi i Budimpešti. Na mađarskom danas postoji ukupno deset, uglavnom starih izdanja, a jedino je „Peščanik” nedavno preštampan, uoči premijere istoimenog filma Sabolča Tolnaija (mada bi to pre bio povod za objavljivanje kompletne trilogije). Devet Kišovih knjiga objavljeno je na poljskom (uglavnom u prevodu Danute Ćirlić-Strašinjske), a na engleskom i španskom za sada samo sedam knjiga, ali postoje mnogobrojna izdanja, pošto distribucija obuhvata barem dva kontinenta. U Španiji je danas posebno aktivan izdavač iz Barselone („El Acantilado”), koji objavljuje nove prevode Nevenke Vasiljević, a neke zbirke pojavile su se i na regionalnim jezicima: „Enciklopedija mrtvih”na baskijskom,„Grobnica za Borisa Davidoviča”u prevodu Simone Škrabec na katalonski. Na portugalskom su objavljene samo tri Kišove knjige i to prilično davno, od kojih dve u Brazilu i u prevodu sa francuskog. Po šest naslova objavljeno je do sada u Italiji i Holandiji, uskoro će ih toliko biti i u Grčkoj, pet različitih knjiga mogu se naći na rumunskom, hebrejskom i švedskom, četiri na japanskom i češkom, po tri na kineskom, turskom, albanskom, makedonskom, slovenačkom, slovačkom i ukrajinskom, dve na danskom, norveškom, finskom, bugarskom i korejskom jeziku i samo jedna na islandskom.

Među jezicima sa kojih je i sam Kiš mnogo prevodio upadljivo je odsustvo knjiga na ruskom. Otud valjda nema prevoda ni na baltičkim jezicima, no čak je i na beloruskom u poslednjih desetak godina objavljeno nekoliko pripovedaka po raznim časopisima. Sredinom 90-ih bila je određena izvesna dotacija za ruski prevod „Enciklopedije mrtvih”(i taj se podatak još može naći na Internetu), ali tek četiri priče iz te zbirke pojavile su se 1995. godine u renomiranom moskovskom časopisu za stranu književnost u prevodu Igora Juferova i sa predgovorom izvesnog Šekšena. Još dve priče iz te zbirke objavljene su u prevodu Vladimira Bacunova početkom ovog veka u jednom almanahu, tako da se danas ukupno dve trećine „Enciklopedije mrtvih” mogu čitati na ruskom, no među njima nema „Knjige kraljeva i budala”. Taj Kišov lagani prodor na slovenski istok rečito je opisala Ala Tatarenko kad je prenela izjavu Jurija Andruhoviča, danas najpoznatijeg ukrajinskog pisca, koji je posredno pohvalio njen prevodilački trud, pošto je Kiš za njega tolike godine zvučao dobro, ali – na poljskom. Dakle, knjige su uvek prelazile granice jezika i država, uticale posredstvom drugih prevoda i broj čitalaca se ne može meriti ni tiražima ni brojem izdanja nego značajnim odjecima.

O sopstvenoj slavi i trajnosti pisane reči davno je Horacije ispisao danas čuvene stihove: Exegi monumentum aere perennius... I to nije samo topos koji će se kasnije javljati u poeziji Puškina i mnogih drugih, to je suština književnosti, barem one koja ostaje potomstvu. „Spomenik jači od bronze” upravo je to: gomila umnoženih i po svetu rasutih knjiga koje nikakva vatra ne može dohvatiti. Da, to je istovremeno i obična „poruka u boci bačena u more – nepoznatom adresatu”, kako je govorio Kiš kad je objašnjavao za koga piše, ali postmoderno književno more danas ima mnogo obala i ta je poruka, već multiplikovana, obišla svet.