Neprimetan susret

Prelistavam knjigu Danila Kiša, njegovu staru esejističku knjigu, i imam utisak da se nalazim u jednom bistrou blizu Trokadera i sedim licem u lice s njim, dok mi priča svojim snažnim, grubim glasom, kao da me grdi.

Od svih velikih pisaca njegove generacije, francuskih i stranih, koji su osamdesetih godina živeli u Parizu, on je bio najneprimetniji. Boginja zvana Aktuelnost nije imala nikakav razlog da upravi svoje zrake na njega. „Ja nisam disident”, pisao je. Isto tako nije bio ni emigrant. Slobodno je putovao između Beograda i Pariza. Bio je samo „pisac bastard iz potonulog sveta srednje Evrope”. U tom svetu, iako potonulom, za Danilovog života (umro je 1989), zgusnula se sva evropska drama. Jugoslavija: dug krvavi (i pobednički) rat protiv nacista; holokaust u kojem je ubijeno najviše Jevreja iz srednje Evrope (među kojima je bio i njegov otac); komunistička revolucija kojoj je odmah usledio dramatičan (i takođe pobednički) razlaz sa Staljinom i staljinizmom.

Mada je bio do te mere obeležen ovom istorijskom dramom, nikada nije žrtvovao svoje romane politici. Na taj način, uspeo je da dosegne ono najbolnije: sudbine onih od rođenja zaboravljenih; tragedije lišene glasnih žica. Bio je saglasan sa Orvelovim idejama, no kako bi mu se mogla dopasti 1984, roman u kome je ovaj žestoki protivnik totalitarizma ljudski život sveo samo na političku dimenziju, upravo onako kao što su to činili svi maoisti sveta?

Protiv takve površne egzistencije, on je pozivao u pomoć Rablea, njegova obešenjaštva, i nadrealiste koji su „istraživali nesvesno, snove”. Listam njegovu staru knjigu i čujem njegov snažan, grub glas: „Nažalost, ovaj viši tonalitet francuske literature, koji je počeo s Vijonom, nestao je.” Od trenutka kada je to shvatio bio je još verniji Rableu, nadrealistima koji su „istraživali snove” i Jugoslaviji koja je takođe, već tada, vezanih očiju, polako iščezavala.

Iz nove knjige eseja i memoara Milana Kundere Susret koja uskoro izlazi u izdanju Arhipelaga