Неприметан сусрет

Прелиставам књигу Данила Киша, његову стару есејистичку књигу, и имам утисак да се налазим у једном бистроу близу Трокадера и седим лицем у лице с њим, док ми прича својим снажним, грубим гласом, као да ме грди.

Од свих великих писаца његове генерације, француских и страних, који су осамдесетих година живели у Паризу, он је био најнеприметнији. Богиња звана Актуелност није имала никакав разлог да управи своје зраке на њега. „Ја нисам дисидент”, писао је. Исто тако није био ни емигрант. Слободно је путовао између Београда и Париза. Био је само „писац бастард из потонулог света средње Европе”. У том свету, иако потонулом, за Даниловог живота (умро је 1989), згуснула се сва европска драма. Југославија: дуг крвави (и победнички) рат против нациста; холокауст у којем је убијено највише Јевреја из средње Европе (међу којима је био и његов отац); комунистичка револуција којој је одмах уследио драматичан (и такође победнички) разлаз са Стаљином и стаљинизмом.

Мада је био до те мере обележен овом историјском драмом, никада није жртвовао своје романе политици. На тај начин, успео је да досегне оно најболније: судбине оних од рођења заборављених; трагедије лишене гласних жица. Био је сагласан са Орвеловим идејама, но како би му се могла допасти 1984, роман у коме је овај жестоки противник тоталитаризма људски живот свео само на политичку димензију, управо онако као што су то чинили сви маоисти света?

Против такве површне егзистенције, он је позивао у помоћ Раблеа, његова обешењаштва, и надреалисте који су „истраживали несвесно, снове”. Листам његову стару књигу и чујем његов снажан, груб глас: „Нажалост, овај виши тоналитет француске литературе, који је почео с Вијоном, нестао је.” Од тренутка када је то схватио био је још вернији Раблеу, надреалистима који су „истраживали снове” и Југославији која је такође, већ тада, везаних очију, полако ишчезавала.

Из нове књиге есеја и мемоара Милана Кундере Сусрет која ускоро излази у издању Архипелага