Свака генерација доживљава Данила Киша као свог писца

На данашњи дан рођен је Данило Киш, један од најпревођенијих и у свету најприсутнијих српских писаца. Да је жив, данас би ушао у деведесету годину. Рођен је 1935. у Суботици, на југословенско-мађарској граници, из брака Српкиње Милице и мађарског Јеврејина Едуарда. У више прилика, у зрелим годинама, Данило Киш је објашњавао како Суботица у његовој биографији има улогу да сведочи о тој двострукости, о „амбигвитету језика, порекла, историје и културе”. Зграда у некадашњој Улици ослобођења број 8 срушена је у савезничком бомбардовању 1945, па ту баш ништа не подсећа на Данила Киша, кога нема од 15. октобра 1989. године. Умро је у Паризу у улици Артира Грусијеа 16, где једна табла потврђује да је француска престоница уврстила српског писца у своје топографске знаменитости.

Киш почива у Алеји заслужних грађана у Београду, где је сахрањен – на изричит тестаментарни захтев, исписан руком месец дана пре смрти – по православном обреду.

Иако се његово дело сматра високом мером модерне српске и светске књижевности, оно не импресионира обимом. Кишов белетристички опус обухвата десетак књига. Био је ригорозан према рукописима и непрестано се, до смртног часа, борио за највише стилске вредности српског језика, на коме је писао увек, и у Београду и у Паризу. У интервјуу који смо водили за НИН пре пола века, кад је „Пешчаник” проглашен за роман године (1973), Киш ми је објашњавао како се трудио да спречи проширивање закључне књиге породичне трилогије до неслућених размера:

„Овај роман је плод труда и чуда… Био сам приморан да ствари сведем на њихову реалну меру: од две-три хиљаде страница, сачувао сам нешто мање од триста – оне које су се подале милости уобличења! Остало сам бацио…”

Киш је на српском језику постао писац, на том језику је његова слика света – плаћена најскупљим личним искуством – доживела „милост уобличења”. Тај језик је његова права отаџбина, иако се сам вешто служио бројним другим језицима, а преводио бриљантно са чак пет (мађарски, француски, руски, немачки и енглески). Вукући за собом наслеђе локалних битака, Киш је мирисе и боје нашег поднебља учинио блиским и оним читаоцима који не познају изворно матерњу мелодију српског језика.

Кад смо, недавно, били у Будимпешти на промоцији мађарског издања наше књиге „Венац од трња за Данила Киша”, у Националној библиотеци ове суседне земље, од директорке Ана-Марије Пап чули смо да се у фондовима тог великог књигохранилишта – које чува књиге на 150 светских језика – налазе Кишова дела преведена на 46 језика, уз 18 наслова на мађарском. ТИ бројеви никад нису коначне јер и даље на разним светским језицима излазе преводи Кишових књига. Преводе га са српског: зато и кажемо да је он најпре и највише српски писац, иако се за део његове славе данас боре и друге културе у којима је оставио траг.

И одјек Кишовог дела најдубљи је у српској култури, где непрестано излазе књиге које ово многозначно дело  осветљавају из нових углова.

На књижарским полицама и у библиотекама данас је три пута више књига о Кишу и његовом делу него књига које је сам Киш написао. После књига Боже Копривице („Вјежбанка Данило Киш”) и Илије Марића („Белешке о Кишу и филозофији”), као и романа Филипа Чоловића „Разбрајалица за Андреаса Сама” (који је више од дечје игре с Кишовим темама и јунацима), у излозима су се појавиле три озбиљне студије што сведоче о Кишовом делу као живој саставници модерне културе.

Професор Јован Делић, иначе дописни члан САНУ, у књизи необичног наслова („Сажета поетика сажимања” у издању Архипелага) истражује доминантне поетичке димензије прозног поступка Данила Киша, посебно историчност, фрагментарност, жанровску хибридност, енциклопедизам и иронични лиризам. У књизи „Биографије и ожиљци” (издавач: вршачки КОВ) критичар Гојко Божовић се есејистички усредсређује на поетичке и друге сродности дела Киша, Пекића и Тишме и њихов однос према „јучерашњем свету” и његовом симболичком поретку.

Критичарка Весна Тријић у књизи „Књижевност између политике и културе” (издавач Андрићев институт, Андрићград) осветљава паралелно опусе Данила Киша и Бранимира Шћепановића као две релевантне могућности српске литературе истог књижевноисторијског раздобља (шездесете године прошлог века). Према њеном увиду, опус ових писаца резултат је, у знатној мери, сложених идеолошких померања у култури, потребе за новим почетком и проширивањем интелектуалних и стваралачких видика долазећег нараштаја.

Живот и дело Данила Киша изазивају несмањено интересовање бројних истраживача са угледних светских универзитета и института. Неки велики светски писци, од Јосифа Бродског до Сузан Сонтаг, од Клаудија Магриса до Умберта Ека, и од Ђерђа Конрада до Милана Кундере, објавили су инспиративне мемоарске записе о Кишу као човеку и ствараоцу.

Многе генерације писаца и читалаца, и код нас и у свету, доживљавају Киша као битан део сопствене баштине, а његово дело као неисцрпан извор естетских, стилских, етичких и антрополошких сазнања о модалитетима креативног немирења са светом који их окружује.

На мермерној плочи на београдском Новом гробљу, на коме Киш почива поред неких њему драгих писаца, али недалеко и од неких с којима је водио љуте књижевне спорове, стоје,  уз његово име, само занимање и године рођења и смрти.

Ако икоме, њему су на надгробној плочи могле бити исписане речи које смо недавно, после промоције другог издања наше монографије о Кишу на италијанском језику, видели уклесане на гробу једног славног Римљанина: „Гроб му је овде, а слава му је посвуда!”

аутор књиге „Венац од трња за Данила Киша”, преведене на три страна језика

Љубав, књиге, живот

Иако Киш није волео да пише писма („Да сам Американац, ишао бих код психијатра да испита узроке тог мог стања”), иза њега остало је стотину разнородних епистола – поруке упућене пријатељима, писцима, преводиоцима, издавачима и политичким личностима, на пример Франсоа Митерану и Ивану Стамболићу. Кишова прва супруга Мирјана Миочиновић, која монашком посвећеношћу брине о Кишовом делу, регистровала је 723 епистоларна факта, од којих 68 припада Кишу. Остало су писма његових кореспондената. Том грађом, објављеном код Архипелага под насловом „Из преписке”, исписана је необична биографија Данила Киша и времена у коме је живео.

Друга Кишова супруга, Паскал Делпеш, која је на француски превела све његове романе, на недавном београдском Сајму књига представила је француско издање дела енглеског историчара Марка Томпсона „Извод из књиге рођених”, објављеног пре тога на српском у издању куће Клио.