Volstrit: bonus za kafe-kuvaricu

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 16. oktobra – Banke i berzanske kuće sa Volstrita ovih dana objavljuju da su u prvih devet meseci ove godine poslovale veoma uspešno i obelodanjuju da će zbog toga obilato nagraditi svoje menadžerske timove, ali i ostale zaposlene. Oni koji rade u 23 najveće kuće u srcu američke finansijske industrije ovih dana zato zadovoljno trljaju ruke, jer će im se na lične račune sliti više nego 2007. – kada je počela kriza koja je uzdrmala ne samo njih, nego i Ameriku, a sa njom i ostatak sveta.

Enormne bonuse, iz perspektive običnog sveta apsolutno astronomske, podeliće i one firme koje su opstale samo zahvaljujući tome što im je država priskočila u pomoć, parama poreskih obveznika, jer su bile „isuviše velike da bi propale” – sa sobom bi u ambis povukle i ostatak ekonomije.

Ali objava ovih isplata, koje se pravdaju poslovnim rezultatima boljim od očekivanih, obnavlja debatu o tome koliko je ovaj sektor u međuvremenu reformisan – sa zaključkom da gotovo uopšte nije – jer se smatra da su baš ove stimulacije imale značajnu ulogu u raspirivanju krize, jer su menadžeri, imajući pred sobom mamac bonusa za godišnje rezultate, ulazili u ogromne rizike da bi postigli kratkoročne uspehe, ali na dugoročnu štetu. Volstrit je zbog toga u poslednje dve godine opisivan i kao velika kockarnica, a ceo sistem kao „kazino kapitalizam”.

Kao opravdanje za povratak prokazanih bonusa, banke navode da su im se prihodi vratili na pred krizni nivo (što ni izdaleka nije slučaj u realnom sektoru koji se iz recesije izvlači veoma sporo, dok nezaposlenost i dalje raste). Jedna od najvećih finansijskih kuća, Goldman Saks, upravo je objavila da joj je kvartalni profit 3,19 milijardi dolara, to jest da je ostvarivala neto dobit od oko 35 miliona – svakog dana!

Zbog toga se ovde postavlja pitanje – kako su uspevali da toliko zarađuju u ovim teškim vremenima. Odgovor koji se nudi glasi – zato što su se vratili starim navikama: finansijskom kockanju.

Zaposleni u Saksu, njih ukupno 31.000, nemaju međutim ništa protiv toga, pridržavajući se principa da je „i pad let dok traje”. Oni će primiti u proseku po 527.000 dolara, što je u odnosu na prošlu godinu, kada je finansijska oluja bila na vrhuncu, povećanje od 84 odsto. To takođe znači da će ova godina biti i rekordna kada je reč o isplatama zaposlenima, a pogotovo menadžerskom timu, uprkos tome što je i Saks među primaocima državne pomoći.

Dejvid Viner, finansijski direktor ove kuće, ovo je objasnio nužnošću sprečavanja da zaposleni odu u druge banke. „To je pitanje fer odnosa prema našim ljudima koji su odlično obavili posao”, izjavio je.

Široka ruka u isplatama zarada i stimulacija slično se opravdava i drugde – opasnošću da će im konkurencije, domaća ili inostrana, odvući najbolje ljude. Da to baš ne drži vodu, pokazuje primer najvećeg američkog osiguravača AIG, gde su bonuse, u okviru programa „podsticanja lojalnosti” za ključne ljude, dobili i kafe-kuvarica  (7.700 dolara), kurir i niža arhivska činovnica (po 7.000). AIG je lane dobio 86 milijardi od države da opstane.

Predsednik Obama je među svoje mere za smirivanje krize i bolje regulisanje finansijskog sektora uvrstio i imenovanje „platnog cara” – posebnog funkcionera čiji je zadatak da kontroliše isplate zarada u kućama koje su spasavane državnom intervencijom. Taj „car”, Kenet Finberg, juče se oglasio odlukom da odlazeći direktor Benk ov Amerika ostane bez plate za ovu godinu od milion i po dolara, a da milion koji je već primio vrati. Ali Kenet Luis, koji je na to reagovao izjavom da će odmah napisati ček na ovu svotu, nije baš ojađen: Finberg nije imao ovlašćenja da poništi ranije postignut sporazum o njegovoj penzionerskoj otpremnini, koja, kako tvrdi „Volstrit džornal”, iznosi ukupno 69,3 miliona.

Iako su ove isplate ovde sve češće osporavane, još nema konsenzusa oko toga – koliko je dosta, a koliko previše. Zarade menadžera, koje su 1990. bile „samo” 90 puta veće od prosečne plate radnika, u međuvremenu su postale veće za 250 puta. Samo jedan godišnji menadžerski bonus je dvadesetostruki iznos svega što prosečan Amerikanac zaradi – tokom celog života.