Stihija nije politika

Spoljna politika jedne države, i istorijski i sa aktuelnog stanovišta, odraz je unutrašnjeg odnosa snaga političkih činilaca, ali i neminovnosti spleta interesa relevantnih sila, saveza i paktova. Osvrt na poslednjih dvadeset godina srpske politike ne nameće pitanje kakvu je spoljnu politiku imala Srbija već da li je uopšte imala spoljnu politiku. Pravni formalisti reći će da svaki odnos sa inostranim faktorom na državnom nivou predstavlja politiku, ali će realisti svakako pitati da li stihija može biti politika.

Kakve dodirne tačke može da ima ovakav uvod, primereniji udžbenicima međunarodnog javnog prava ili geopolitike, sa sutrašnjom posetom ruskog predsednika Srbiji? Može, jer se ponovo nameću pitanja postavljena aktuelnom ministru spoljnih poslova. Odgovor da Srbija gradi svoju spoljnu politiku oslanjajući se na stubove koje politike ostalih evropskih zemalja ne prepoznaju nije odgovor. Ali je provokacija da se neka davno otvorena pitanja stave u istorijski i aktuelni kontekst i da se iz toga izvuče zaključak po mogućstvu koristan za Srbiju.

Suverenitet Srbije ne može da se prostire na Kosovu jer je Kosovska Mitrovica strateški ključ za Bosnu.

Ovo je konstatacija kojoj će mnogi naći mesto u geostrateškim analizama NATO-a. Ali ona ne pripada strateškim analizama Severnoatlantske alijanse. Ona je deo prepiske grofa Ignjatijeva, ruskog poslanika u Carigradu, i kneza Gorčakova, ruskog ministra spoljnih poslova, u vreme sklapanja San Stefanskog mira i Berlinskog kongresa 1878. godine.

Diplomatski odnosi sa Srbijom svedeni su na nivo otpravnika poslova zbog unutrašnjeg stanja i spoljne politike Srbije.

Stanje koje liči na politiku SAD i zemalja Evropske unije u vreme raspada SFRJ i trajanja ratova devedesetih godina prošlog veka. Podudarnost zapanjujuća, ali to je u stvari slika odnosa carske Rusije i Kraljevine Srbije u vreme vladavine Milana Obrenovića, koji je nakon Tajne konvencije vodio politiku oslanjanja na Austrougarsku.

Interesi Bugarske imaće prednost nad interesima Srbije.

Ovo nije slika politike EU čiji je Bugarska član, već strateško opredeljenje Rusije nakon rusko-turskog rata, koji je okončan San Stefanskim ugovorom na štetu Srbije 1878. godine.

Srbiju treba pripremati za status ruske gubernije.

Ovo nije pusta želja Tomislava Nikolića izrečena za skupštinskom govornicom već pravac ruske politike oličen u misijama ruskih diplomata markiza Paulučija i Konstantina Rodofinikina u vreme Prvog srpskog ustanka.

Ovakvih primera u srpskoj istoriji je sijaset. Da ne otvaramo prepisku ruskog i ostalih evropskih dvorova i njihovih diplomatija u vezi sa pitanjem Bosne tokom 19. veka.

Kakav bi zaključak mogli da nametnu ovi osvrti na istoriju srpske, ruske i evropske diplomatije? Bežati od Rusije glavom bez obzira ? Svakako da je odgovor ne. Rusija je od svog nastanka do današnjih dana respektabilna globalna sila i sa njom se moraju imati dobri odnosi. Ali u tim odnosima ne sme biti sentimentalnosti utemeljenih na lažima srpske epike, kojoj nažalost robuje srpska istorija. Jer ni sama Rusija u tim odnosima nikad nije bila sentimentalna, već racionalna, a često i surova.

potpredsednik LDP-a