Стихија није политика

Спољна политика једне државе, и историјски и са актуелног становишта, одраз је унутрашњег односа снага политичких чинилаца, али и неминовности сплета интереса релевантних сила, савеза и пактова. Осврт на последњих двадесет година српске политике не намеће питање какву је спољну политику имала Србија већ да ли је уопште имала спољну политику. Правни формалисти рећи ће да сваки однос са иностраним фактором на државном нивоу представља политику, али ће реалисти свакако питати да ли стихија може бити политика.

Какве додирне тачке може да има овакав увод, примеренији уџбеницима међународног јавног права или геополитике, са сутрашњом посетом руског председника Србији? Може, јер се поново намећу питања постављена актуелном министру спољних послова. Одговор да Србија гради своју спољну политику ослањајући се на стубове које политике осталих европских земаља не препознају није одговор. Али је провокација да се нека давно отворена питања ставе у историјски и актуелни контекст и да се из тога извуче закључак по могућству користан за Србију.

Суверенитет Србије не може да се простире на Косову јер је Косовска Митровица стратешки кључ за Босну.

Ово је констатација којој ће многи наћи место у геостратешким анализама НАТО-а. Али она не припада стратешким анализама Северноатлантске алијансе. Она је део преписке грофа Игњатијева, руског посланика у Цариграду, и кнеза Горчакова, руског министра спољних послова, у време склапања Сан Стефанског мира и Берлинског конгреса 1878. године.

Дипломатски односи са Србијом сведени су на ниво отправника послова због унутрашњег стања и спољне политике Србије.

Стање које личи на политику САД и земаља Европске уније у време распада СФРЈ и трајања ратова деведесетих година прошлог века. Подударност запањујућа, али то је у ствари слика односа царске Русије и Краљевине Србије у време владавине Милана Обреновића, који је након Тајне конвенције водио политику ослањања на Аустроугарску.

Интереси Бугарске имаће предност над интересима Србије.

Ово није слика политике ЕУ чији је Бугарска члан, већ стратешко опредељење Русије након руско-турског рата, који је окончан Сан Стефанским уговором на штету Србије 1878. године.

Србију треба припремати за статус руске губерније.

Ово није пуста жеља Томислава Николића изречена за скупштинском говорницом већ правац руске политике оличен у мисијама руских дипломата маркиза Паулучија и Константина Родофиникина у време Првог српског устанка.

Оваквих примера у српској историји је сијасет. Да не отварамо преписку руског и осталих европских дворова и њихових дипломатија у вези са питањем Босне током 19. века.

Какав би закључак могли да наметну ови осврти на историју српске, руске и европске дипломатије? Бежати од Русије главом без обзира ? Свакако да је одговор не. Русија је од свог настанка до данашњих дана респектабилна глобална сила и са њом се морају имати добри односи. Али у тим односима не сме бити сентименталности утемељених на лажима српске епике, којој нажалост робује српска историја. Јер ни сама Русија у тим односима никад није била сентиментална, већ рационална, а често и сурова.

потпредседник ЛДП-а