Metodijev napad na Rusiju

Ne zna se pouzdano kako je dospeo u Rusiju, u Sibir, u divni grad Toboljsk. Teško je bilo utvrditi na kojem od talasa srpskih seoba je doplivao, ali evo će skoro dvadeset godina kako se muva po Rusiji. Progonili su ga jednom zbog neurednih papira, ali je opet nekako uspeo da se dokopa majčice. Šest godina nije bio u rodnom kraju. Imam utisak da ne pati za zavičajem, a i domovina ne zna da on postoji, niti je nešto naročito zanima njegova sudbina.

Dobar je stolar, negde sa granice prema Bugarskoj. Puši kao Turčin, gađa se s padeži k`o da je iz Niš, izjašnjava se da je Srbin, a majstoriše kao da je iz Crne Trave.

Da mu ora iz ruke ne uzmeš; mali, žgoljav, život mu izbrazdao lice, rođen za negativca u kaubojskim filmovima. Njega je samo mogla majka da voli i to kad je bio mali, ali mi se svideo, jer sam odmah otkrio da ima dušu.

Došao kod mene da ga primim na posao, kaže da su ga isterali iz neke neše firme. Našli ga da spava u šupi. Reče mi da je prethodnog vikenda radio nekom Rusu krov na kući, napili se, ostali do kasno u noć, pa mu se pridremalo. Oće da radi u našoj firmi i neće da se krije po šupama i spava dok drugi rade. To mu se prvi put dogodilo u njegovih pedeset i pet godina. I stvarno je radio.

Jednog dana upade u moju kancelariju neka Ruskinja, onako normalnog izgleda, pozamašna, a oštra kao sablja Ljutice Bogdana. Za njom na prstima uđe Metodije.

- Zašto vi niste isplatili platu za februar i mart mom mužu?

- Nemam šta ja sa Vama da razgovaram o Metodijevoj plati. Vama mi gospođo, ništa
ne dugujemo, a ja ću se pobrinuti da mu se uz redovnu platu isplate i te zaostale.

- Neću ni dana da čekam, osam meseci čekamo, dosta je. Ako ne isplatite odmah, odoh ja u Prokuraturu (tužilaštvo).

Jedva je izbacih iz službenih prostorija.

Nekoliko dana kasnije banuše u moju kancelariju dve mlade Ruskinje. Ljubazno se predstaviše da su iz tužilaštva i da su došle po Metodijevoj prijavi za neisplaćene plate.

U Rusiji postoji zakon koji ne toleriše stranim firmama neisplaćivanje plata. Ako si već angažovao strane radnike onda ima i da ih plaćaš, ne misliš valjda da ih izbaciš na ulicu, pa da se Rusija o njima brine. A ima toga kod naših poslodavaca.

Objasnih koliko sam mogao da je firma bila u krizi, da smo i drugima dužni po dve plate, da ćemo mu isplatiti u narednom periodu. Nema u narednom periodu, nego sutra da dođem u tužilaštvo i da dam izjavu, inače ... I odoh. Primiše me ljubazno iste one dve mlade dame.

Pročitaše mi neke članove po kojima firma treba da bude kažnjena. Morao sam sutradan da isplatim Metodija i da zajedno odemo u tužilaštvo da potpišemo izjave da je slučaj završen.
Dok sam isplaćivao Metodija, iza njegovih leđa je stajala Ona. On nije ni pokušao da novac stavi u svoj džep, direktno ih je ubacio u njenu otvorenu tašnu.

Video sam da mu je uskraćeno pravo glasa, ali je otišao srećan sa svojom lepoticom, ili je on makar mislio da je lepotica. Stvarno, takva u Srbiji ne bi njega ni pogledala, k`o usmrdeo sir. Takva bi kod nas pored njega prošla, kao pored turskog groblja.

***

Neće gazda, naš čovek sa sedištem u Moskvi, da obezbedi svim radnicima, papire, misli da mu je jeftinije da nemaju papira nego da im ih obezbeđuje i banu policija sa autobusom i dvoje patrolnih kola na gradilište. Blokiraše sve izlaze. Tadžici kao miševi počeše da beže i skrivaju se po rupama gradilišta. Našima je ispod časti da beže.

I tako uhvatiše bez dozvole za rad desetak naših, strapaše u onaj autobus i pravac milicija. Mene uzeše kao tumača i njihovog rukovodioca. Satima pišu zapisnike pojedinačno, ja čitam, prevodim i potpisujemo.

U miliciji su bili maksimalno korektni. Nisu ni mogli da naslute koliko smo mi neodgovorni i koliko nećemo znati da cenimo njihovu tolerantnost.

I tu sam taj dan završio u prijatnom ćaskanju sa nekim simpatičnim službenicama. Vrlo su ozbiljne bile dok su pisale zapisnike, a posle smo pili čaj. Kasnije sam ih častio jednim pozorištem, onako džumle.

Džaba sam plaćao one karte za pozorište, kazna se morala platiti. Znali su oni da imamo još radnika bez dozvole, kao što se moj gazda nadao da im to nikad neće platiti.

***

U januaru nam se zapali barakica na gradilištu. Ruska ohrana zaspala, uključili dve grejalice i čajnik i gotova šteta. Jedva ih spasismo. Izgore barakica za deset minuta, sagoreše i neki projekti i sva dokumentacija šefa gradilišta sa sve šlemom. Savesni građani čim su ugledali dim javili vatrogasnoj. Ete ih začas. Ugasiše ono ugljevlje od barake.

I poče procedura o izazivanju opšte opasnosti, o neispravnim aparatima za gašenje, o preopterećenju elektro mreže, o nedovoljnoj obezbeđenosti pomoćnih objekata. Pišem po pet stranica razna objašnjenja, po pet puta idem u kancelariju načelnika za tu vrstu bezbednosti, a nije blizu, na drugom kraju velikog grada.

Pokaza se da šteta nije velika, da nikog nismo ugrozili, da je to naš objekat male vrednosti, naša šteta. Džaba, izazvao si opštu opasnost. Ne možete vi ovde da se ponašate kako hoćete, moraju se poštovati ruski zakoni i propisi, naročito oni vezani za bezbednost. Ovde ne sme niko da pali ništa po gradu, ama baš ništa, ovde nisam video zapaljen kontejner, ili gomilice šlama u dnu dvorišta. Odmah izlazi vatrogasna inspekcija i piromanu sleduje zamorna i neprijatna procedura koja se obavezno završava i novčanom kaznom.

Prvi razgovori sa načelnikom vatrogasne službe su bili zvanični. Mora da se kazni firma i to podobro i ja kao odgovorno lice na gradilištu. Traži mi razne papire. Pristup problemu mi je bio pošten i iskren. Cenio je to i krenuo da me podučava kako da prođem sa što manje posledica.

Jedanput dođosmo u razgovoru do Kulina Bana i Kosova. Od tog trenutka smo uz čaj više razgovarali o srpskim i ruskim problemima, nego o izazivanju opšte opasnosti. Ostali su morali da sačekaju da se bratja ispričaju. Divio se mom poznavanju ruske istorije. Na kraju se završi sa nekom minimalnom kaznom uz razmenu telefona.

***

Slećem iz Sibira u Moskvu i znam, gazda nam nije produžio radne dozvole, presrešće me lovci na dolare i evre i ako hoćeš dalje moraš da platiš globu. Gledam kako da izbegnem njihovu miliciju koja kontroliše takve stvari. Vidim pet naših radnika se raspričalo, obardovali se što idu kući, a znam da im je istekla dozvola za rad, kao i meni. I da ne pričaju, izdavajaju se iz one mase; vidi se da su posebnog soja; visoki, krupni, galame, odudaraju od onih iz Azije.

Izmakoh se ja, pravim se da ne poznajem ove naše, sedoh na neku klupu i uzeh Akunjina da čitam. Mislim da zavaram gonioce. Priđoše trojica onoj našoj grupi. Od svakog su uzeli po 100 evra. Toliko je globa iznosila za taj dan. Jedan od one trojice malo-malo pa pogleduje u moju stranu. Ne uklapa im se – njih je trojica, dobro bi bilo još sto da uzmu od mene, pa da svakom bude po dvesta. Skrenula im je pažnju nova grupa i ja procenih da je sad momenta da prođem pored njih i dokopam se aerodromske zgrade. Grupa koju su lovili je imala uredne papire i oni se neočekivano okrenuše prema meni, baš kad sam naišao. Onaj što me je pikirao od ranije, zatraži pasoš, ali mu ja kažem, pa malopre ste me proveravali. Ne veruje on, ali mu kampanjon kaže da su me proveravali i prođoh. Spasla ma rasna sličnost sa onima što su ih maločas opelješili.

Neočekivano pred ulazak u prostor za putnike za Beograd, stoji druga prepreka, ovog puta u obliku dve žene. Ništa njih ne zanima, samo merkaju sumnjive, odvoje ih u jednu prostorijicu, platiš 200 dolara ili sto evra i možeš dalje, ako ne platiš ode ti avion. Taman posla da dozvoliš da ti ode avion. Ne tražiš prizanicu, to nije pristojno, jer da si dobar ti bi imao uredne papire.
Nije stvar samo u novcu, nego i onako, igram se, nadmudrujemo se.

U obliku spasioca pojavi se odnekud Metodije. Krenuo i on u rodno selo nekim poslom. Ne možeš, a da ga ne primetiš. Nismo se videli od kako je otišao s našeg gradilišta. Obradova mi se, i ja njemu, ne samo zbog toga što ovog puta, vrlo interesantno, ima uredne papire.

Posle bratskog susreta razradismo plan kako da spasemo mojih 200 dolara. Ti Metodije odigraj epizodu kao da se spremaš da šmugneš pored kontrolorke, a ja ću za tobom i gledam je pravo u oči.

Tako i bi. Dobro je Metodije odigrao ulogu, ona ga je odmah markirala i nadala se sigurnom dobitku; (dođi ti vamo čovečuljku žgoljavi, da vidimo zašto se ti muvaš po Rusiji bez papira, nije ti ovo tvoja Crna Trava, negde tamo blizu Bosilegrada), prstom ga potraži i pravac ona prostorijica, a ne zna da je pored nje upravo prošao siguran dobitak visoko podignute glave, u koga bi nepristojno bilo posumnjati.

Častio sam Metodija i pivom i najboljim cigaretama, pa smo bili veseli, ja zato što idem kući, a on, valjda, zato što mi je pomogao.