Rokada vozača i suvozača

Za pravno savladavanje autoritarne prošlosti nužna su četiri koraka: otvaranje dosijea, lustracija, rehabilitacija i denacionalizacija. Uporedna iskustva upozoravaju da je otvaranje tog procesa slično otvaranju Pandorine kutije. To je mučan posao sa puno neprijatnih posledica, koji je Adam Mihnik uporedio sa udarom granate u septičku jamu: neki će od toga poginuti, neki biti povređeni, a svi će biti uprljani.

Ha putu savladavanja autoritarne prošlosti Srbija je učinila malo. Ona još nema zakon o otvaranju dosijea ni zakon o denacionalizaciji. Doduše, maja 2003. godine donela je Zakon o lustraciji koji je ostao mrtvo slovo na papiru, a aprila 2006. i Zakon o rehabilitaciji koji je predmet velikih sporova i nedoumica. Rehabilitacija političkih osuđenika i kažnjenika je bolna, jer su tokom poluvekovne autoritarne vladavine mnogi bili osuđivani mimo važećih pravnih normi, ili na osnovu necivilizacijskih propisa. Osnov kažnjavanja bila je politika partijske države i njena rigidna ideologija.

Nakon sloma autoritarnih režima, većina uspešnih zemalja u tranziciji otvorile su procese moralne, političke, pravne i ekonomske rehabilitacije. Pravna rehabilitacija u širem smislu obuhvata mere ublažavanja posledica osuđenosti (ukidanje presude, vraćanje naplaćene kazne, konfiskovane imovine, obeštećenje za narušeno zdravlje i sl.). U užem smislu, pravna rehabilitacija označava mere koje se preduzimaju radi ukidanja osude, odnosno kazne. Njome se nastoje otkloniti tri pojavna oblika političkog neprava, svojstvena autoritarnim režimima: političko zakonodavstvo, političko pravosuđe i kažnjavanje van ikakvoguređenog postupka.

Nažalost, srpskim Zakonom o rehabilitaciji to se ne postiže, jer je to jedan od najlošijih zakona donetih poslednjih godina. Njime je uređena samo pravna rehabilitacija u užem smislu (ukidanje osude, odnosno kazne žrtava političke represije). Rehabilituje se i za lišenje života, slobode i drugih prava do kojih je došlo u vreme rata, počev od 6. aprila 1941. godine, što je apsurdno, jer tada nije postojala funkcionalna vlast domaće države. Nije definisana državna pripadnost organa od čijih odluka se može rehabilitovati, niti su određeni vrsta i pravila postupka po kojima sud procesira. (Ovu prazninu popunio je Vrhovni sud Srbije primenjujući vanparnični postupak). Rehabilitacija se može zahtevati ne samo za period autoritarne vlasti nego i od presuda donetih do aprila 2006. godine. Mogu se rehabilitovati samo žrtve koje su imale prebivalište na teritoriji Republike Srbije, uprkos činjenici da mesto prebivališta u negdašnjoj zajedničkoj zemlji nije imalo nikakav značaj. Zakon pati od bezobalnih pojmova, čime je ugrožena pravna sigurnost i otvoren prostor za uticaj politike na pravno odlučivanje. Umesto očekivane pravde, on je doneo pravnu nesigurnost i protivustavnost.

Slabosti Zakona o rehabilitaciji su otežale, ali nisu onemogućile njegovu primenu. Dosad je doneto više od hiljadu rešenja o rehabilitaciji.

Analizirajući poteze vlasti na pravnom savladavanju prošlosti u proteklih devet godina možemo zaključiti da je u Srbiji to pitanje bilo van optike političke elite. Zašto? Mi smo suočeni sa procesom ne savladavanja već prerade prošlosti i izmene kolektivnog pamćenja. Prošli događaji i zbivanja se prevrednuju u funkciji opravdanja potreba aktuelne politike. U Srbiji nema početnih uslova za pravno savladavanje autoritarne prošlosti, jer nema jasnog razgraničenja između žrtava i počinioca, između stradalnika i beneficijara autoritarnih režima. Ovde je bilo isuviše dobrovoljnih saučesnika i beneficijara bivšeg autoritarnog režima. Nepostojanje volje političke elite za savladavanje zla autoritarne prošlosti; još manje za odgovornost funkcionera i beneficijara bivšeg režima za kršenje zakona i ljudskih prava, a najmanje za raskid sa idejom i modelom zla i zločina. Jer, zlo ne možemo da pobedimo dokle god osuđujemo samo ljude koji su ga sprovodili, a ne ideju i sistem koji ih je pokretao.

Nakon preuzimanja vlasti od strane DOS-a krajem 2000. godine do danas na delu je kontinuitet između novog i starog režima, jer su stubovi autoritarnog poretka ostali nepromenjeni. Na delu je restauracija mehanizama nepravne države. Političke promene u Srbiji svode se na rokadu dojučerašnjih vozača i suvozača koji Srbiju i dalje vode ka autoritarnoj vladavini partijske države i vladavine pravom.

Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu