O piscu i knjigama

Nekad je to bio ceo mesec oktobar, sada je samo poslednja njegova sedmica praznik knjige. I za televiziju je Sajam knjiga dobra prilika da, posle zahvalnih povoda kakvi su letnji filmski, pozorišni, muzički festivali, a potom i Bitef i Bemus, poklone posebnu pažnju umetnicima reči.

Za televizijsko prikazivanje, koliko informativno toliko i kritičarsko, književnost je donekle teže područje od onih umetnosti koje same sobom nude vizuelne ili zvučne materijale za „ilustrovanje”. Ali zato televizijski govor o literaturi može biti izazovniji za spoj „razuma i osećajnosti”, podsticajniji za kreativan pristup piscima i knjigama.

Imajući iskustvo i već razrađen postupak u bavljenju domaćim autorima iz oblasti sedme umetnosti, Dragomir Zupanc je za Radio-televiziju Srbije pripremio film o Danilu Kišu, a za obeležavanje dvadesetogodišnjice piščeve smrti.

Ali priča o Kišu, televizijska a i inače, nije i ne može se držati samo književnog dela – pripovedaka, romana, eseja... U ovom slučaju, mnogo više no što može biti uobičajeno, lična biografija je odredila vrstu i tokove pripovedanja, a životni sudari i lomovi dodavali dramatičnost Kišovoj sudbini, sve do prerane smrti.

Za „portret umetnika u mladosti” Zupanc je najviše koristio upravo Kišov rani romaneskni ciklus, a za poznije godine bila su tu sećanja i svedočenja Kišovih savremenika. Nesumnjiva Zupančeva zasluga je to što je sakupio ne samo izjave upravo onih ličnosti koje su Kišu bile najbliskije, fizički i duhovno, te pamte mnoge pojedinosti zajedničke im prošlosti, već i pripadnike mlađih spisateljskih generacija kojima je Kiš „izbor po srodnosti”.

Te iskaze o „vitezu tužnog lika” u mučnoj istoriji „Mitleurope”, o čoveku koji se poistovećivao s Andrićevom rečenicom da niti može da živi s otadžbinom niti bez nje, o imaocu „najlepše Adamove jabučice”.... sledili su odlomci Kišovih tekstova u interpretaciji Mikija Manojlovića, pa čak i u japanskoj verziji. Šetnju mestima koja su značajni toponimi u Kišovom beogradskom periodu, dopunili su snimci iz Srpske akademije nauka i umetnosti u kojoj se čuvaju knjige i nekoliko ličnih piščevih predmeta.

Sve je to ređano smisleno i elegantno, ali najuzbudljiviji su ipak oni trenuci u kojima se pojavljuje glavni junak sam. Zahvaljujući bogatstvu arhiva RTS-a bilo je mogućno dobar deo sadržaja ispuniti starim i autentičnim snimcima – od reporterskog zapisa, recimo, svečanosti na kojoj se Kiš zahvaljuje na dobijenoj Andrićevoj nagradi, pa do delova iz dokumentarne serije Aleksandra Mandića u kojoj se Kiš poslednji put pojavljuje pred ovdašnjom javnošću.

Sve što je govoreno i pisano ovih dana, dve decenije posle piščevog odlaska iz ovozemaljskog sveta, pokazalo je da će i ubuduće biti velikog interesovanja za Kiša i njegovo delo, traganja za novim činjenicama i tumačenjima. Film „Danilo Kiš, uspomene i sećanja” Dragomira Zupanca doprinos je tim daljim analizama i sintezama.