О писцу и књигама

Некад је то био цео месец октобар, сада је само последња његова седмица празник књиге. И за телевизију je Сајам књига добра прилика да, после захвалних повода какви су летњи филмски, позоришни, музички фестивали, а потом и Битеф и Бемус, поклоне посебну пажњу уметницима речи.

За телевизијско приказивање, колико информативно толико и критичарско, књижевност је донекле теже подручје од оних уметности које саме собом нуде визуелне или звучне материјале за „илустровање”. Али зато телевизијски говор о литератури може бити изазовнији за спој „разума и осећајности”, подстицајнији за креативан приступ писцима и књигама.

Имајући искуство и већ разрађен поступак у бављењу домаћим ауторима из области седме уметности, Драгомир Зупанц је за Радио-телевизију Србије припремио филм о Данилу Кишу, а за обележавање двадесетогодишњице пишчеве смрти.

Али прича о Кишу, телевизијска а и иначе, није и не може се држати само књижевног дела – приповедака, романа, есеја... У овом случају, много више но што може бити уобичајено, лична биографија је одредила врсту и токове приповедања, а животни судари и ломови додавали драматичност Кишовој судбини, све до преране смрти.

За „портрет уметника у младости” Зупанц је највише користио управо Кишов рани романескни циклус, а за позније године била су ту сећања и сведочења Кишових савременика. Несумњива Зупанчева заслуга је то што је сакупио не само изјаве управо оних личности које су Кишу биле најблискије, физички и духовно, те памте многе појединости заједничке им прошлости, већ и припаднике млађих списатељских генерација којима је Киш „избор по сродности”.

Те исказе о „витезу тужног лика” у мучној историји „Митлеуропе”, о човеку који се поистовећивао с Андрићевом реченицом да нити може да живи с отаџбином нити без ње, о имаоцу „најлепше Адамове јабучице”.... следили су одломци Кишових текстова у интерпретацији Микија Манојловића, па чак и у јапанској верзији. Шетњу местима која су значајни топоними у Кишовом београдском периоду, допунили су снимци из Српске академије наука и уметности у којој се чувају књиге и неколико личних пишчевих предмета.

Све је то ређано смислено и елегантно, али најузбудљивији су ипак они тренуци у којима се појављује главни јунак сам. Захваљујући богатству архива РТС-а било је могућно добар део садржаја испунити старим и аутентичним снимцима – од репортерског записа, рецимо, свечаности на којој се Киш захваљује на добијеној Андрићевој награди, па до делова из документарне серије Александра Мандића у којој се Киш последњи пут појављује пред овдашњом јавношћу.

Све што је говорено и писано ових дана, две деценије после пишчевог одласка из овоземаљског света, показало је да ће и убудуће бити великог интересовања за Киша и његово дело, трагања за новим чињеницама и тумачењима. Филм „Данило Киш, успомене и сећања” Драгомира Зупанца допринос је тим даљим анализама и синтезама.