Prva rečenica, hiljadu i jedan put

Od našeg dopisnika iz Vašingtona

„Pisac je osoba kojoj je pisanje mnogo teže nego drugima”, primetio je svojevremeno Tomas Man. „Postoje tri pravila za pisanje romana, ali, nažalost, niko ne zna koja su”, govorio je u svoje vreme Somerset Mom. „Savet piscima: ponekad samo treba da prestanete da pišete, ponekad i pre nego što počnete”, poručio je ambicioznim skribomanima čuveni poljski satiričar Stanislav Jirži Lec.

U kolikoj meri je piscima pisanje teže nego drugima, postoji li zaista recept za veliki roman i kroz kakve muke prolaze autori ne bi li stvorili delo koje će se čitati i biti relevantno za živote čitalaca, otkrivaju zavirivanja u njihove književne radionice. Uglavnom se znaju muke u kojima su se porađala dela klasika: Hemingvej je pisao stojeći, D. H. Lorens ispod drveta, Marsel Prust u krevetu, a Balzak bi se oko pet po podne dobro najeo, onda spavao do ponoći, da bi ustao i sledećih 16 sati, za malim stolom u svojoj sobi – ispisivao stranicu za stranicom...

Da li je danas, u eri kompjutera kao alatki za pisanje i u ulozi „bicikla uma”, kako je govoreno s početka informatičke ere, u radionicama u kojima se proizvodi literatura možda manje znoja i piščevih muka? Kako i po kojim receptima stvaraju autori koji poslednjih godina žanju glavne književne nagrade?

U njihove radionice zavirio je prošle nedelje najtiražniji američki dnevnik (dva miliona primeraka) ”Volstrit džornal”. Prenosimo, uz nužna skraćenja, i po sopstvenom izboru autora, šta su „Džornalnovi” novinari videli.

ORHAN PAMUK: PROBLEM PRVE REČENICE – „Najteža stvar uvek je prva rečenica”, objasnio je nobelovac Orhan Pamuk, čija se najnovija knjiga „Muzej nevinosti”, ljubavna priča koja se zbiva 1970. u Istanbulu, ovde pojavila prošlog meseca.

Svoju prvu rečenicu Pamuk piše i briše od 50 pa čak do hiljadu puta. Piše je rukom, u sveskama, samo na jednoj strani, dok suprotnu ostavlja praznom za naknadna dodavanja i promene, koje ubacuje kao dijaloge u stripovima, u „balonima”. Te sveske potom šalje daktilografkinji na prekucavanje koja mu to vraća kao rukopis, u koji on unosi izmene, da bi ona potom na osnovu toga napravila novu verziju. I tako, u tri do četiri ciklusa.

Pamuk piše svugde gde ga „strefi” inspiracija: u avionima, u hotelskim sobama, premda, kad je reč o strukturi priče, „sve je isplanirano unapred”.

KAZUO IŠIGURO: DVE GODINE PRIPREMA, GODINA PISANjA – Dobitnik Bukerove nagrade za roman „Ostaci dana” (1989) i autor ukupno šest romana, britanski pisac rođen u Japanu, po pravilu dve godine provede i istraživanju materijala za roman i godinu dana u pisanju. Pre nego što započne prvu verziju, on ima spremne fascikle sa zabeleškama i šeme sa tokom radnje koje sadrže ne samo zaplet, nego i finije detalje naracije, kao što su emocije i sećanja likova. Prvu verziju piše rukopisom, onda to ispravlja grafitnom olovkom, onda sam to unosi u kompjuter, i u tom procesu dodatno interveniše na tekstu, ponekad brišući celine i od stotinu strana.

MAJKL ONDATJE: SLIKE POJEDINAČNIH SITUACIJA – Kanadski pisac rođen u Šri Lanki, autor pet romana od kojih je najpoznatiji „Engleski pacijent” (pretočen i u sjajan film) i 13 knjiga poezije, svoja dela začinje u svesci sa linijama određene marke. Prve tri do četiri verzije piše rukom, a ponekad to „montira” i doslovno, uz pomoć makaza i selotejpa, pa neki rukopisi imaju i po četiri fizička sloja. Nema problema sa „autorskom blokadom”, jer ako se „negde zaglavim, prelazim na sledeću scenu”. Zaplet u njegovoj glavi se formira kao „slike pojedinačnih situacija”. Za razliku od pisaca „koji znaju šta će im biti poslednja rečenica pre nego što počnu prvu”, on ne zna „ni šta će mu biti druga”.

KEJT KRISTENSEN: PRVI SE MAČIĆI BACAJU U VODU – Prošlogodišnja dobitnica „Bukerove nagrade“ (The Great Man) prvobitne verzije svoja prva četiri romana je bacila, da bi sve počela ispočetka (peti joj je međutim „krenuo otprve”). Najviše vremena prilikom pisanja romana provodi „ u nepisanju”, baveći se raznim stvarima, od sređivanja kuće, preko i-mejl korespondencije do prevrtanje karata, odlažući suočavanje sa svojim delom. Ali kad na papir stavi prvu rečenicu, sve biva lakše.

MARGARET ATVUD: LEVA RUKA NA STOLU, DESNA U VAZDUHU – Kanadska spisateljica („Sluškinjine priče“, „Mačje oko”, „Slepi ubica”) ima jednostavan recept za veliki roman. „Stavite levu ruku na sto, a desnu podignite u vazduh. Ako u tom položaju ostanete dovoljno dugo, dobićete zaplet.” Ali na pitanje da li ga je lično koristila, odgovorila je sa „ne”, zato „što joj to nije bilo potrebno”. Autorka 13 romana i nekoliko knjiga poezija kaže uz to da se nikad nije suočavala sa „blokadom”. Kad dobije inspiraciju, piše na čemu stigne, na salvetama, restoranskim jelovnicima, marginama novina. Počinje sa grubom idejom kako će priča teći, „koja se obično pokaže pogrešnom”. Piše alternativno rukom ili za kompjuterom. Kad priča počne da dobija tok, onda odštampana poglavlja ređa po podu, eksperimentišući sa promenama njihovog redosleda. Pošto piše već 40 godina, prošla je sve faze tehnologije pisanja, od makaza i lepka do alatki elektronskog doba, a odnedavno koristi i „tviter”, metod komunikacije porukama ne dužim od 140 slovnih znakova.

DžUNO DIJAZ: IDEJE KOJE ISPARAVAJU – Autor „Kratkog i čudesnog života Oskara Vaoa” (Pulicerova nagrada 2008. za debitantski roman), imigrant u Ameriku iz Dominikanske Republike, kaže da mu „90 odsto ideja ispari” zato što ima „katastrofalnu memoriju i zato što ništa ne zapisuje”, jer kad to učini „um mu sve to odbaci”. Zbog toga što sve kombinuje samo u glavi, proces nastajanja dela je veoma spor. Temeljno istražuje sve činjenice i psihološke profile, pa je tako, pišući „Oskara Vaoa”, Tolkinovu trilogiju „Gospodar prstenova” pročitao pet-šest puta, ne bi li „ušao u glavu” svog glavnog junaka, debelog dominikanskog tinejdžera opsednutog fantazijama i naučnom fantastikom. Kad treba da se koncentriše i izdvoji od sveta, obično sa beležnicom ode u kupatilo i sedi na ivici kade. To je, kaže, „izluđivalo njegovi bivšu” (i verovatno doprinelo da postane bivša).

„Delo” koje upravo čitate nastalo je za „epl” kompjuterom otprve, bez velikih muka, jer je, kao što se vidi, sve sem uvoda, prepisano. I u novinarstvu je inače, kao i u književnosti, „sve lako osim pisanja”...