Прва реченица, хиљаду и један пут

Oд нашег дописника из Вашингтона

„Писац је особа којој је писање много теже него другима”, приметио је својевремено Томас Ман. „Постоје три правила за писање романа, али, нажалост, нико не зна која су”, говорио је у своје време Сомерсет Мом. „Савет писцима: понекад само треба да престанете да пишете, понекад и пре него што почнете”, поручио је амбициозним скрибоманима чувени пољски сатиричар Станислав Јиржи Лец.

У коликој мери је писцима писање теже него другима, постоји ли заиста рецепт за велики роман и кроз какве муке пролазе аутори не би ли створили дело које ће се читати и бити релевантно за животе читалаца, откривају завиривања у њихове књижевне радионице. Углавном се знају муке у којима су се порађала дела класика: Хемингвеј је писао стојећи, Д. Х. Лоренс испод дрвета, Марсел Пруст у кревету, а Балзак би се око пет по подне добро најео, онда спавао до поноћи, да би устао и следећих 16 сати, за малим столом у својој соби – исписивао страницу за страницом...

Да ли је данас, у ери компјутера као алатки за писање и у улози „бицикла ума”, како је говорено с почетка информатичке ере, у радионицама у којима се производи литература можда мање зноја и пишчевих мука? Како и по којим рецептима стварају аутори који последњих година жању главне књижевне награде?

У њихове радионице завирио је прошле недеље најтиражнији амерички дневник (два милиона примерака) ”Волстрит џорнал”. Преносимо, уз нужна скраћења, и по сопственом избору аутора, шта су „Џорналнови” новинари видели.

ОРХАН ПАМУК: ПРОБЛЕМ ПРВЕ РЕЧЕНИЦЕ – „Најтежа ствар увек је прва реченица”, објаснио је нобеловац Орхан Памук, чија се најновија књига „Музеј невиности”, љубавна прича која се збива 1970. у Истанбулу, овде појавила прошлог месеца.

Своју прву реченицу Памук пише и брише од 50 па чак до хиљаду пута. Пише је руком, у свескама, само на једној страни, док супротну оставља празном за накнадна додавања и промене, које убацује као дијалоге у стриповима, у „балонима”. Те свеске потом шаље дактилографкињи на прекуцавање која му то враћа као рукопис, у који он уноси измене, да би она потом на основу тога направила нову верзију. И тако, у три до четири циклуса.

Памук пише свугде где га „стрефи” инспирација: у авионима, у хотелским собама, премда, кад је реч о структури приче, „све је испланирано унапред”.

КАЗУО ИШИГУРО: ДВЕ ГОДИНЕ ПРИПРЕМА, ГОДИНА ПИСАЊА – Добитник Букерове награде за роман „Остаци дана” (1989) и аутор укупно шест романа, британски писац рођен у Јапану, по правилу две године проведе и истраживању материјала за роман и годину дана у писању. Пре него што започне прву верзију, он има спремне фасцикле са забелешкама и шеме са током радње које садрже не само заплет, него и финије детаље нарације, као што су емоције и сећања ликова. Прву верзију пише рукописом, онда то исправља графитном оловком, онда сам то уноси у компјутер, и у том процесу додатно интервенише на тексту, понекад бришући целине и од стотину страна.

МАЈКЛ ОНДАТЈЕ: СЛИКЕ ПОЈЕДИНАЧНИХ СИТУАЦИЈА – Канадски писац рођен у Шри Ланки, аутор пет романа од којих је најпознатији „Енглески пацијент” (преточен и у сјајан филм) и 13 књига поезије, своја дела зачиње у свесци са линијама одређене марке. Прве три до четири верзије пише руком, а понекад то „монтира” и дословно, уз помоћ маказа и селотејпа, па неки рукописи имају и по четири физичка слоја. Нема проблема са „ауторском блокадом”, јер ако се „негде заглавим, прелазим на следећу сцену”. Заплет у његовој глави се формира као „слике појединачних ситуација”. За разлику од писаца „који знају шта ће им бити последња реченица пре него што почну прву”, он не зна „ни шта ће му бити друга”.

КЕЈТ КРИСТЕНСЕН: ПРВИ СЕ МАЧИЋИ БАЦАЈУ У ВОДУ – Прошлогодишња добитница „Букерове награде“ (The Great Man) првобитне верзије своја прва четири романа је бацила, да би све почела испочетка (пети јој је међутим „кренуо отпрве”). Највише времена приликом писања романа проводи „ у неписању”, бавећи се разним стварима, од сређивања куће, преко и-мејл кореспонденције до превртање карата, одлажући суочавање са својим делом. Али кад на папир стави прву реченицу, све бива лакше.

МАРГАРЕТ АТВУД: ЛЕВА РУКА НА СТОЛУ, ДЕСНА У ВАЗДУХУ – Канадска списатељица („Слушкињине приче“, „Мачје око”, „Слепи убица”) има једноставан рецепт за велики роман. „Ставите леву руку на сто, а десну подигните у ваздух. Ако у том положају останете довољно дуго, добићете заплет.” Али на питање да ли га је лично користила, одговорила је са „не”, зато „што јој то није било потребно”. Ауторка 13 романа и неколико књига поезија каже уз то да се никад није суочавала са „блокадом”. Кад добије инспирацију, пише на чему стигне, на салветама, ресторанским јеловницима, маргинама новина. Почиње са грубом идејом како ће прича тећи, „која се обично покаже погрешном”. Пише алтернативно руком или за компјутером. Кад прича почне да добија ток, онда одштампана поглавља ређа по поду, експериментишући са променама њиховог редоследа. Пошто пише већ 40 година, прошла је све фазе технологије писања, од маказа и лепка до алатки електронског доба, а однедавно користи и „твитер”, метод комуникације порукама не дужим од 140 словних знакова.

ЏУНО ДИЈАЗ: ИДЕЈЕ КОЈЕ ИСПАРАВАЈУ – Аутор „Кратког и чудесног живота Оскара Ваоа” (Пулицерова награда 2008. за дебитантски роман), имигрант у Америку из Доминиканске Републике, каже да му „90 одсто идеја испари” зато што има „катастрофалну меморију и зато што ништа не записује”, јер кад то учини „ум му све то одбаци”. Због тога што све комбинује само у глави, процес настајања дела је веома спор. Темељно истражује све чињенице и психолошке профиле, па је тако, пишући „Оскара Ваоа”, Толкинову трилогију „Господар прстенова” прочитао пет-шест пута, не би ли „ушао у главу” свог главног јунака, дебелог доминиканског тинејџера опседнутог фантазијама и научном фантастиком. Кад треба да се концентрише и издвоји од света, обично са бележницом оде у купатило и седи на ивици каде. То је, каже, „излуђивало његови бившу” (и вероватно допринело да постане бивша).

„Дело” које управо читате настало је за „епл” компјутером отпрве, без великих мука, јер је, као што се види, све сем увода, преписано. И у новинарству је иначе, као и у књижевности, „све лако осим писања”...