Čovek koji priča priče

Dvanaesti dobitnik nagrade „Miloš Crnjanski”, niški pisac Dejan Stojiljković, primio je ovo priznanje juče u Maloj sali Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu. Ova nagrada, koja se od 1981. godine dodeljuje za prva ostvarenja pisaca u formama kojima se Crnjanski bavio (roman, pripovetka, poezija, drama, memoari, esej, putopis), ovoga puta pripala je Stojiljkovićevom romanu „Konstantinovo raskršće” u izdanju beogradske „Lagune”. Nagrada se sastoji od Povelje, bronzane medalje sa likom Crnjanskog i dve hiljade evra u dinarskoj protivvrednosti.

U svom obraćanju prisutnima, nagrađeni je naveo da mu prva sećanja na Crnjanskog sežu na početak devedesetih, kada mu je otac kupio knjige Crnjanskog kod uličnog prodavca, „iz gepeka”. Tada je bio besan jer je želeo da čita zabavnije žanrovsko štivo, ali je dve-tri godine kasnije, u vreme najteže krize, posegao za knjigom „Dnevnik o Čarnojeviću” i tako upoznao rad jednog od naših najznačajnijih književnika.

Predstavnik žirija, prof. dr Radivoje Mikić i predsednik Zadužbine „Miloš Crnjanski”, prof. dr Milo Lompar, u svojim izlaganjima uporedili su rad Stojiljkovića sa spremnošću Crnjanskog da književnost izlaže takozvanim trivijalnim žanrovima, koju je pokazao u romanu „Kap španske krvi”.

Dejan Stojiljković za „Politiku” kaže da za vreme pisanja nije bio svestan bilo kakve veze svoje knjige sa delima Crnjanskog.

– Tek kada je „Konstantinovo raskršće” bilo završeno, video sam da lik Nemanje Lukića zaista podseća na glavnog protagonistu „Dnevnika o Čarnojeviću”. Kasnije kada sam ponovo pogledao tu knjigu, shvatio sam da ima sličnosti i u opisima ratnih strahota. Crnjanskog sam dosta čitao, i svakako je uticao na moj razvoj.

Osim zbirki priča „Levom stranom druma” i „Low life”, Stojiljković se pre „Konstantinovog raskršća” aktivno bavio stripom, što kao pisac kritičkih tekstova što kao autor. Stripovska poetika, kao i konvencije žanrovske književnosti prisutni su i u njegovom prvom romanu.

– Prolog pod nazivom „Pogled iz beskonačnosti” dobio je ime prema jednoj epizodi stripa Dilan Dog, čiji je scenarista Ticijano Sklavi dosta uticao na mene – otkriva Stojiljković. – Osim od njega, učio sam i od Frenka Milera, Alana Mura, Nila Gejmena i tako dalje. Način na koji sam gradio radnju u svom romanu, smenjivanje scena, dijalozi, opisi, sve to podseća na stripove.

Stojiljković kaže da nikada sebe nije nazivao piscem, ni književnikom. Smatra da su ti pojmovi izvikani i sebe radije karakteriše kao pripovedača – čoveka koji priča priče, i ne bavi se postmodernističkim eksperimentima. Ističe da su na njega ponajviše uticali pisci žanrovske književnosti.

– Svi kažu da je žiri bio dosta hrabar što je dao nagradu jednoj ovakvoj knjizi, gde ima dosta žanrovskih referenci. Neki, čak, kažu da je to čisti horor roman, ali ja sa tim nisam sasvim saglasan. Osim toga, „Konstantinovo raskršće” je bilo bestseler pre nego što je dobilo nagradu, a nagrade se obično ne dodeljuju bestselerima, jer se smatra da su oni niže vrednosti.

Pisac primećuje da u Srbiji postoje kritičari i urednici koji smatraju da žanrovska književnost nikako ne može da bude umetnički vredna.

– Mislim da je to zbog toga što nisu u toku sa aktuelnim dešavanjima na svetskoj sceni. Ako, na primer, na Zapadu kažete da Stiven King nije književnost, ispadate smešni. Međutim, upravo nagrada „Miloš Crnjanski” za ovakav roman može doprineti tome da se razbije ta fama da žanrovski romani navodno nemaju književnu vrednost. Evo, pokazalo se da ipak nije tako, o čemu svedoči sastav žirija koji čine zaista ozbiljni ljudi.