Човек који прича приче

Дванаести добитник награде „Милош Црњански”, нишки писац Дејан Стојиљковић, примио је ово признање јуче у Малој сали Коларчевог народног универзитета у Београду. Ова награда, која се од 1981. године додељује за прва остварења писаца у формама којима се Црњански бавио (роман, приповетка, поезија, драма, мемоари, есеј, путопис), овога пута припала је Стојиљковићевом роману „Константиново раскршће” у издању београдске „Лагуне”. Награда се састоји од Повеље, бронзане медаље са ликом Црњанског и две хиљаде евра у динарској противвредности.

У свом обраћању присутнима, награђени је навео да му прва сећања на Црњанског сежу на почетак деведесетих, када му је отац купио књиге Црњанског код уличног продавца, „из гепека”. Тада је био бесан јер је желео да чита забавније жанровско штиво, али је две-три године касније, у време најтеже кризе, посегао за књигом „Дневник о Чарнојевићу” и тако упознао рад једног од наших најзначајнијих књижевника.

Представник жирија, проф. др Радивоје Микић и председник Задужбине „Милош Црњански”, проф. др Мило Ломпар, у својим излагањима упоредили су рад Стојиљковића са спремношћу Црњанског да књижевност излаже такозваним тривијалним жанровима, коју је показао у роману „Кап шпанске крви”.

Дејан Стојиљковић за „Политику” каже да за време писања није био свестан било какве везе своје књиге са делима Црњанског.

– Тек када је „Константиново раскршће” било завршено, видео сам да лик Немање Лукића заиста подсећа на главног протагонисту „Дневника о Чарнојевићу”. Касније када сам поново погледао ту књигу, схватио сам да има сличности и у описима ратних страхота. Црњанског сам доста читао, и свакако је утицао на мој развој.

Осим збирки прича „Левом страном друма” и „Low life”, Стојиљковић се пре „Константиновог раскршћа” активно бавио стрипом, што као писац критичких текстова што као аутор. Стриповска поетика, као и конвенције жанровске књижевности присутни су и у његовом првом роману.

– Пролог под називом „Поглед из бесконачности” добио је име према једној епизоди стрипа Дилан Дог, чији је сценариста Тицијано Склави доста утицао на мене – открива Стојиљковић. – Осим од њега, учио сам и од Френка Милера, Алана Мура, Нила Гејмена и тако даље. Начин на који сам градио радњу у свом роману, смењивање сцена, дијалози, описи, све то подсећа на стрипове.

Стојиљковић каже да никада себе није називао писцем, ни књижевником. Сматра да су ти појмови извикани и себе радије карактерише као приповедача – човека који прича приче, и не бави се постмодернистичким експериментима. Истиче да су на њега понајвише утицали писци жанровске књижевности.

– Сви кажу да је жири био доста храбар што је дао награду једној оваквој књизи, где има доста жанровских референци. Неки, чак, кажу да је то чисти хорор роман, али ја са тим нисам сасвим сагласан. Осим тога, „Константиново раскршће” је било бестселер пре него што је добило награду, а награде се обично не додељују бестселерима, јер се сматра да су они ниже вредности.

Писац примећује да у Србији постоје критичари и уредници који сматрају да жанровска књижевност никако не може да буде уметнички вредна.

– Мислим да је то због тога што нису у току са актуелним дешавањима на светској сцени. Ако, на пример, на Западу кажете да Стивен Кинг није књижевност, испадате смешни. Међутим, управо награда „Милош Црњански” за овакав роман може допринети томе да се разбије та фама да жанровски романи наводно немају књижевну вредност. Ево, показало се да ипак није тако, о чему сведочи састав жирија који чине заиста озбиљни људи.