Vreme za plakanje

Ako se ovih dana uputite u neko od kultnih mesta beogradskog „Brodveja”, spremite maramice. Na repertoaru su melodrame za sva vremena.

„Tako sam usamljena”–vapijuće vas dočekuje Megi (Nataša Ninković) u komadu „Mačka na usijanom limenom krovu” Tenesi Vilijamsa, koji seodskora igra na sceni Opere i teatra Madlenijanum, uvijajući se oko atletske figure svog, nezainteresovanog i pijanog supruga Brika (Nenad Jezdić).  

Iz pustoši duše, seksualnih frustracija, te Vilijamsovih trauma iz detinjstva (piščeva mladost bila je uništena osudama njegovog oca, koji ga je nazivao „seka Persom”), nastala je 1955.drama „Mačka na usijanom limenom krovu”.

I nije čudo da je ovo delo Tenesija Vilijamsa, pronicljivog psihologa, depresivnog alkoholičara homoseksualne orijentacije, pre više od pola veka, prvim izvođenjem u našem pozorištu (BDP, režija Minja Dedić, 1956) izazvala suze i pometnju, dublju od one izazvane samim pojavljivanjem Megi (Olivera Marković) u crnom kombinezonu.

Isti komad vaskrsava, potom, devedesetih godina u BDP u režiji LjiljaneTodorović,u vremenu pred građanski rat (pamtimo ga po samodestruktivnom Briku (Žarku Lauševiću, „zlatnom dečku” sa polomljenom nogom (BDP, režija). Možda slučajno, a možda i zbog toga što to vreme rušenja naših predstava o idiličnom življenju, donekle korespondira Vilijamsovoj neumoljivoj razgradnji američkog porodičnog mita „zlatnih” pedesetih.    

Napisana u strindbergovskom maniru, „Mačka” govori o istinama i lažima naizgled savršene, bogataške južnjačke porodice, koja živi na velikom imanju i proslavlja rođendan Velikom tati Politu, (u novoj postavci ga igra Miodrag Krivokapić), koji će za godinu dana umreti od raka, ali se u kući o tome ćuti. Dok ukućani malograđanski ogovaraju, prisluškuju i brinu šta se dešava iza vrata tuđih spavaćih soba, Megi, u beloj haljini i crvenim plišanim potpeticama, traži Brikov makar slučajni dodir, otkrivajući istinu o njegovom „tajnovitom” i iskrenom prijateljstvu sa Skiperom.

Najnovija „Mačka”,u režiji Ivane Vujić,može se „čitati” i kao melodrama – romantična tragedija, koja se, teorijski, uvek bavi porodičnim odnosima uz „moralnu pouku” i obraća se „narodnoj” publici. U širem smislu, rediteljka melodramatičnost „Mačke” gradi potencirajući Meginu opsesivnu čežnju za Brikom, kao i video projekcijama, nostalgičnim slikama iz bezbrižnog detinjstva dva brata, koja su se nekada volela, a sada su udaljeni stranci. Melodramatična je i potreba rediteljke da progovori o nežnosti, kao najvećem nedostatku današnjice. Zato što je, smatra ona, nežnost i ljubav teško dati. Svi trče za uspehom, a za ljubav i nežnost ništa ne daju, te ljubav i nada,ako ih i ima, traju prekratko, kao u „Hamletu”. „I sada moramo da pronađemosmisao u sebi. Sve „Mačke” – jer svi likovi su glavni, svi su „Mačke” – u ovoj predstavi postavljaju sebi to pitanje. Pokušali smo da prizovemo u čoveku misao da može da prihvati snagu ljubavi. Ako može, dobro je...”,objašnjava Ivana Vujić. Kroz prigušeno svetlo, belinu prostora i projekciju osmeha tek rođenog deteta, Ivana Vujić gradi melodramski kraj, u kojem Brik miluje Megi po obrazu, u potpunoj tišini.

(/slika2)U drugačijoj žanrovskoj odrednici, mjuzikl „Cigani lete u nebo” Pozorišta na Terazijama (režija Vladimir Lazić), uz pomamne note, bliske slovenskom dertu, plete melodramsku priču o ljubavi između ciganke i kradljivca konja. Ovaj mjuzikl dočarava potpuno drugačiji svet, kontrastan Vilijamsovom, ali i našem: raskalašan, čergarski, siromašan, ali slobodan, što živi od danas do sutra. Filozofija prkosa, život izvan pravila, ljubav do kraja, do smrti, opisani diskretnim sentencama Gorkog, određuju senzibilitet junaka: Starice Izergil (Ljiljana Stjepanović), Lojka – Zobara (Ivan Bosiljčić) i prelepe Rade (Milena Ražnatović). Publika, i bez mirjamovskih „poluga”, euforično tapše smelim likovima, oblivena suzama. Delom i zbog žala što te ekstremne životne strasti ne stanuju ovde, nego u egzotičnim kulisama pozorišne imaginacije.

Melodramska do srži je i predstava „La strada” („Ulica”) Pozorišta na Terazijama, u režiji Slavenka Saletovića. Kroz muziku i „laganu formu” ovaj komad kao da želi da rastumači zagonetku apsurda: možemo li neokaljano da prođemo kroz život? Felini (prema čijem filmu je nastala predstava), govori o nežnoj i senzibilnoj devojčici koju je porodica prodala brutalnom siledžiji putujućeg cirkusa. Zavesa. Suze...

Muzička melodrama „Dva mirisa ruže”, nastala prema dramskoj priči savremenog meksičkog autora Emilija Karabaljida, takođe u režiji Slavenka Saletovića, jesteljupka i lagana „romansa” o dve žene koje se bore oko jednog muškarca, dok Igor Marojević (BDP, režija Milena Pavlović) piše „ozbiljnu” dramu „Bar sam svoj čovek”,sa pevanjem, pucanjem i plakanjem o Ireni i Mikiju koji tragajući za hepiendom pokazuju koliko je teško postići uravnoteženu ljubavnu vezu u ekstremnoj stvarnosti. „Anđela” Stevana Koprivice, u režiji Milana Karadžića (hit predstava Zvezdara teatra) u isto vreme je i komična i tragična melodrama, u kojoj se troje običnih smrtnika bore za život i strast u bolničkoj sobi...

„Kad bih mogao barem nešto da osećam!”, uskliknuo je francuski teoretičar postmodernog pozorišta, Žili Lipovecki.

Osećam, dakle postojim: melodrama nas, stalno iznova, mameći suze samosažaljenja i osujećenosti, podseća da postoji večni nesporazum između dobra i zla. Kao i „nemogućnost da se vidi šta se dešava u srcu drugog”. Tako je, barem, govorio tvorac „Mačke”.

„Now it’s cryin’ time again, You gonna need me” – ovi stihovi iz songa RejaČarlsa,mogli bi poslužuiti kao, možda, najlapidarniji manifest melodrame.

Jer to vreme za plakanje, eto, nikako da prođe.