Време за плакање

Ако се ових дана упутите у неко од култних места београдског „Бродвеја”, спремите марамице. На репертоару су мелодраме за сва времена.

„Тако сам усамљена”–вапијуће вас дочекује Меги (Наташа Нинковић) у комаду „Мачка на усијаном лименом крову” Тенеси Вилијамса, који сеодскора игра на сцени Опере и театра Мадленијанум, увијајући се око атлетске фигуре свог, незаинтересованог и пијаног супруга Брика (Ненад Јездић).  

Из пустоши душе, сексуалних фрустрација, те Вилијамсових траума из детињства (пишчева младост била је уништена осудама његовог оца, који га је називао „сека Персом”), настала је 1955.драма „Мачка на усијаном лименом крову”.

И није чудо да је ово дело Тенесија Вилијамса, проницљивог психолога, депресивног алкохоличара хомосексуалне оријентације, пре више од пола века, првим извођењем у нашем позоришту (БДП, режија Миња Дедић, 1956) изазвала сузе и пометњу, дубљу од оне изазване самим појављивањем Меги (Оливера Марковић) у црном комбинезону.

Исти комад васкрсава, потом, деведесетих година у БДП у режији ЉиљанеТодоровић,у времену пред грађански рат (памтимо га по самодеструктивном Брику (Жарку Лаушевићу, „златном дечку” са поломљеном ногом (БДП, режија). Можда случајно, а можда и због тога што то време рушења наших представа о идиличном живљењу, донекле кореспондира Вилијамсовој неумољивој разградњи америчког породичног мита „златних” педесетих.    

Написана у стриндберговском маниру, „Мачка” говори о истинама и лажима наизглед савршене, богаташке јужњачке породице, која живи на великом имању и прославља рођендан Великом тати Политу, (у новој поставци га игра Миодраг Кривокапић), који ће за годину дана умрети од рака, али се у кући о томе ћути. Док укућани малограђански оговарају, прислушкују и брину шта се дешава иза врата туђих спаваћих соба, Меги, у белој хаљини и црвеним плишаним потпетицама, тражи Бриков макар случајни додир, откривајући истину о његовом „тајновитом” и искреном пријатељству са Скипером.

Најновија „Мачка”,у режији Иване Вујић,може се „читати” и као мелодрама – романтична трагедија, која се, теоријски, увек бави породичним односима уз „моралну поуку” и обраћа се „народној” публици. У ширем смислу, редитељка мелодраматичност „Мачке” гради потенцирајући Мегину опсесивну чежњу за Бриком, као и видео пројекцијама, носталгичним сликама из безбрижног детињства два брата, која су се некада волела, а сада су удаљени странци. Мелодраматична је и потреба редитељке да проговори о нежности, као највећем недостатку данашњице. Зато што је, сматра она, нежност и љубав тешко дати. Сви трче за успехом, а за љубав и нежност ништа не дају, те љубав и нада,ако их и има, трају прекратко, као у „Хамлету”. „И сада морамо да пронађемосмисао у себи. Све „Мачке” – јер сви ликови су главни, сви су „Мачке” – у овој представи постављају себи то питање. Покушали смо да призовемо у човеку мисао да може да прихвати снагу љубави. Ако може, добро је...”,објашњава Ивана Вујић. Кроз пригушено светло, белину простора и пројекцију осмеха тек рођеног детета, Ивана Вујић гради мелодрамски крај, у којем Брик милује Меги по образу, у потпуној тишини.

(/slika2)У другачијој жанровској одредници, мјузикл „Цигани лете у небо” Позоришта на Теразијама (режија Владимир Лазић), уз помамне ноте, блиске словенском дерту, плете мелодрамску причу о љубави између циганке и крадљивца коња. Овај мјузикл дочарава потпуно другачији свет, контрастан Вилијамсовом, али и нашем: раскалашан, чергарски, сиромашан, али слободан, што живи од данас до сутра. Филозофија пркоса, живот изван правила, љубав до краја, до смрти, описани дискретним сентенцама Горког, одређују сензибилитет јунака: Старице Изергил (Љиљана Стјепановић), Лојка – Зобара (Иван Босиљчић) и прелепе Раде (Милена Ражнатовић). Публика, и без мирјамовских „полуга”, еуфорично тапше смелим ликовима, обливена сузама. Делом и због жала што те екстремне животне страсти не станују овде, него у егзотичним кулисама позоришне имагинације.

Мелодрамска до сржи је и представа „Ла страда” („Улица”) Позоришта на Теразијама, у режији Славенка Салетовића. Кроз музику и „лагану форму” овај комад као да жели да растумачи загонетку апсурда: можемо ли неокаљано да прођемо кроз живот? Фелини (према чијем филму је настала представа), говори о нежној и сензибилној девојчици коју је породица продала бруталном силеџији путујућег циркуса. Завеса. Сузе...

Музичка мелодрама „Два мириса руже”, настала према драмској причи савременог мексичког аутора Емилија Карабаљида, такође у режији Славенка Салетовића, јестељупка и лагана „романса” о две жене које се боре око једног мушкарца, док Игор Маројевић (БДП, режија Милена Павловић) пише „озбиљну” драму „Бар сам свој човек”,са певањем, пуцањем и плакањем о Ирени и Микију који трагајући за хепиендом показују колико је тешко постићи уравнотежену љубавну везу у екстремној стварности. „Анђела” Стевана Копривице, у режији Милана Караџића (хит представа Звездара театра) у исто време је и комична и трагична мелодрама, у којој се троје обичних смртника боре за живот и страст у болничкој соби...

„Кад бих могао барем нешто да осећам!”, ускликнуо је француски теоретичар постмодерног позоришта, Жили Липовецки.

Осећам, дакле постојим: мелодрама нас, стално изнова, мамећи сузе самосажаљења и осујећености, подсећа да постоји вечни неспоразум између добра и зла. Као и „немогућност да се види шта се дешава у срцу другог”. Тако је, барем, говорио творац „Мачке”.

„Now it’s cryin’ time again, You gonna need me” – ови стихови из сонга РејаЧарлса,могли би послужуити као, можда, најлапидарнији манифест мелодраме.

Јер то време за плакање, ето, никако да прође.