Potresna priča o Žanki Stokić

Glumica Svetlana Bojković ponovo će se naći u ulozi legendarne Žanke Stokić. Ovoga puta u pozorištu, na sceni „Moderne garaže” u Beogradu, gde će u ponedeljak uveče u 21 sat biti premijerno izvedena drama „O tempora, o mores – o vremena, o običaji” autora i reditelja Bratislava Petkovića, koja još jednom progovara o tragičnoj sudbini Žanke Stokić. U predstavi igraju i Vlastimir Đuza Stojiljković koji će tumačiti doktora Kostića i Elizabeta Đorevska u liku Magde.

Sudbina Žanke Stokić, jedne od najvećih glumica našeg podneblja, ujedno je i najtužnija u istoriji srpskog pozorišta. Tumačenje lika Žanke Stokić smatrate svojom profesionalnom, glumačkom misijom?

Imala sam priliku još 1992. godine, kada je snimana televizijska drama „Smrt gospođe ministarke” po tekstu Dušana Savkovića, u režiji Save Mrmka, da se prvi put suočim sa sudbinom Žanke Stokić. Razmišljala sam o tome šta je to što bi najviše povredilo svakog umetnika. Odgovor sam našla u Žankinim rečima: „Moj život se završio onda kada su me prognali, oterali sa scene. Uzeli su mi dušu, uzeli su mi vazduh. Šta je glumica bez uloge, to je gore od poniženja, gore od smrti.”Tada je, zapravo, prvi put predstavljena publici ta istinita potresna priča o našoj slavnoj glumici. O tome kako je lišena građanske časti, kako je ostala bez prihoda a bila teško bolesna. Žanka je bila osuđena na osam godina gubitka nacionalne časti. Nije mogla da radi, ali ni da prima penziju. Kasnije je, na inicijativu Mire Stupice, ustanovljena nagrada „Žanka Stokić” što je bila umetnička rehabilitacija ove srpske glumice. Ali, zapravo, tek ove godine Žanka je rehabilitovana u pravosuđu.

Drama „O tempora, o mores – o vremena, o običaji” dešava se na dan Žankine slave, na Đurđevdan, 6. maja 1947. godine. Za razliku od prethodnih godina, kada je vrvilo od gostiju, Žanka je lomila slavski kolač sama, sa svojom vernom služavkom Magdom. Zašto je odabran baš ovaj događaj?

Žanka je očekivala svog paroha, protu Velju. On se nije pojavio i Žanka je u tom svom bolu pomislila da ju je čak i crkva izdala, da su čak i popovi počeli da okreću glavu od nje. Ispostavilo se da su tog protu, negde na putu do Žankine kuće, pretukli neki nadobudni mladi komunisti. To, naravno, Žanka ne zna, i ona za stolom sama sa svojom Magdom čita tropar. Svečanost je dirljiva, bolna, jer taj obred rade same.

Glumom se bavite više od četiri decenije, kao stalnim traganjem za istinom i čistotom stavova. Kakva ste iskustva i pouke stekli na ovom teškom putu?

Nikada nisam napustila svoju polaznu tačku, potragu za umetničkom istinom, za istinom uopšte. To polazište nisam mogla da napustim jer je to nešto što pripada ljudskoj prirodi, ali sam imala i sreće na tom putu. Kao da me je neko učio i govorio mi da samo radim svoj posao, ali da ga radim moralno, čisto i pametno. I onda si slobodan čovek. Nemaš šta da se brineš ako računaš samo na sebe, na svoje snage i na poštenje svoga rada. To jeste teško, ali je i divno.

Tokom bogate karijere niste igrali ni u jednom Šekspirovom komadu. Vašu karijeru obeležile su uloge dama, gospođa iz visokog društva. Ne čini li Vam se da su Vas ruralne junakinje pomalo zaobilazile?

Pa da vidite da i nisu. Zaista, jesam igrala ovaj repertoar dama iz visokog društva, naročito u početku, ali desilo se da sam kasnije igrala devojku sa margine u filmu „Pas koji je voleo vozove”. Igrala sam u komedijama, što je moja velika sreća, gde su često zastupljeni likovi žena iz naroda. U istom ovom scenskog prostoru igrala sam Milunku Savić. Izdvojila bih baš Milunku Savić, jer mi je bilo teško da je radim zato što je u pitanju istorijska ličnost i zato što su postojali ljudi koji je se sećaju. Bilo mi je teško da radim i Žanku Stokić koja je, takođe, žena iz naroda. Naravno, ne morate fizički da ličite na svoje junakinje, ali morate da potvrdite životni stav te osobe. Nešto od tog karaktera morate da donesete.

Vlast vas ni na koji način ne privlači. Vaša sloboda je vaša gluma, bavite se i pedagoškim radom. Čemu učite svoje studente?

Pored glumačkog zanata, što mislim da sam obavezna da ih naučim, govorim im i stvari koje pripadaju profesionalnoj etici našega posla. Znači, iskrenosti prema sebi, traženju od sebe što više, što dalje. Učim ih da budu zahtevni prema sebi, da raskrste sa sujetom jer – uvek grešiš, pa i u glumi. Da nikada nismo dovoljno savršeni.

U kontekstu priče o pozorištu nameće nam se i pitanje zašto Vas poslednjih godina nema na Bitefu?

Nisam, zaista, poslednjih godina odlazila na Bitef. Nije me naročito privlačilo, mada sam čula da je bilo nekoliko dobrih predstava, ali i koječega. Ne bih gubila vreme da to gledam. Dosta znam, dosta sam i gledala. U pozorištu, kao i u svetu, postoje neke mode. Mislim da je Bitef postao pomalo pomodan, a tome ne pridajem neki poseban značaj. To su mode koje dođu i prođu. Možemo pričati o formi da je zanimljiva zbog ovoga ili onoga, ali to je jedna strana priče. Suštinska priča glasi: ako nema katarze, nema pozorišta.

-----------------------------------------------------------------

Krila je generala Koču Popovića

Kada ste snimali televizijsku dramu posvećenu Žanki Stokić do detalja ste ispitali dijabetes, jer je Vaša heroina bolovala od ove bolesti. Kakvim ste naporima ovoga puta sebe izložili?

Ovde se samo pominje da Žanka boluje. Međutim, ovde pričamo o beznađu, o tome da Žanka treći put piše molbu za pomilovanje. Sada se, zapravo, prvi put javno obelodanjuje taj dokument i čita pred publikom. Publici predočavamo Žankinu borbu i uverenje da ona nije kriva i razočaranje što je potpuno odbačena. Ona, koja je do juče bila toliko slavna i omiljena, a sada omražena i prognana u svojoj sredini. U toj molbi ona navodi činjenice: da je u svojoj kući krila generala Koču Popovića i pomogla mu da iz njene kuće, prerušen u seljačko odelo, napusti Beograd. Da je krila Jevreje, pored ostalog i brata od strica Moše Pijade, da je čuvala jevrejske stvari i predala ih naslednicima... Niko od tih ljudi nije ni pokušao da pomogne Žanki kada je izgubila nacionalnu čast, niti ju je spasio te sramote. To je nešto što se ponavlja, na žalost, i danas kada im trebate kao glumac, kao značka, kao broj zvaće vas na tribinu ili, već, gde treba, ali, ako upadnete u nevolju oni će se praviti da vas ne poznaju.