„Smederevac”, ali drveni

Šporet „smederevac”, koji je već 76 godina sinonim za sve štednjake na čvrsta goriva, dovitljivi Kruševljanin Dobrica Sebić napravio je od drveta i izložio na ovogodišnjem 47. po redu Međunarodnom sajmu nameštaja, opreme i unutrašnje dekoracije u Beogradu. Zato i nije čudo što je među 522 izlagača štand „Art plus” bio jedan od najzapaženijih i najposećenijih.

– Mnogo toga sam video, ali špotret od drveta – komentarisao je jedan od znatiželjnih posetilaca pažljivo otvarajući rernu, ložionik... – Pravi, samo nema šta da se založi!

Na naše pitanje čemu služi, njegov autor odgovara:

– Može da bude sto, komoda... Meni je bio izazov da ga napravim zbog one narodne: „Sve može samo šporet od drveta ne može.”

Pogled nam privlači i poveće bure.

– Nije bure nego kada – objašnjava Dobrica. – Prečnika je metar i šezdeset, duboka metar i po, tako da u nju stane oko 1.500 litara vode.

Drvena kada, hoće li držati vodu?

– Naravno – kaže naš domaćin. – Bitno je samo da se redovno koristi. Zašto vas to čudi, pa drveni stubovi od sibirske jele u Veneciji, traju već 300 godina, i to u slanoj vodi.

Gledamo druge Sebićeve rukotvorine: kreveti, ormari, sve od istog materijala bez ijednog eksera, umesto metalnih – drvene šarke. Ručno deljano drvo, nepravilnih ivica, sa diskretnim detaljima, da bi izgledali što prirodnije, izgleda kao da se prenosi iz generacije u generaciju.

Primećujemo ormar, koji je u stvari „maska” frižidera, merdevine koje su dobile ulogu polica... Pa ipak, trpezarijski sto na dva nivoa je, poput daske za peglanje, van konkurencije. On najupečatljivije govori o veštini majstora da u komadu drveta prepozna konačan oblik nameštaja čuvajući njegov prirodni oblik. I sve to od punog drveta jovinog, kruškovog, hrastovog... Ko li će to kupiti?

Osim nameštaja, na štandu su izložene i skulpture od drveta, jedna posve neobična, lik Isusa Hrista koji nas svojim pogledom prati na koju god stranu da krenemo.

– To je posebna tehnika dubljenja negativa u drvetu, koji u zavisnosti od toga kako svetlost pada na njega daje neobičan utisak da vas uklesani lik „prati pogledom” – objašnjava autor.

Interesantno, baš kao i naš sagovornik koji je, nakon dvadeset godina, varjaču zamenio šmirglom i dletom.

– Restoran u Aranđelovcu, u kome sam radio kao kuvar, često je renoviran, tako da sam učestvovao i u tom delu posla prvo samo zahtevajući, a onda i pomažući. Tako da sam video „lice i naličje” stolarskog zanata, pri tom volim drvo, ono je iskonski materijal koji oplemenjuje svaki prostor. Godinama sam živeo i radio kao kuvar u Veroni, a slobodno vreme provodio u stolarskoj radionici. Tu sam dosta naučio o samom drvetu, načinu obrade, duborezu.

Nostalgija je uradila svoje. Dobrica se vratio u otadžbinu i danas kuva, u slobodno vreme.

– Sve što se radi od drveta unikatno je, a to iziskuje vreme i posvećenost. Posla ima dosta, tako da su mi se pridružili Božidar Ristić, vajar, Dragan Milosavljević, inženjer, i stolari Branimir Đokić, Dragan Ciganović, Mladen Muratović i Mladen Tripković, kaže naš sagovornik.

 Komad drveta u njihovim rukama, nevažno koliko je mali ili beznačajan, postaje dragocen i veliki.

– Zahvalnost dugujemo i prirodi koju pokušavamo da podražavamo inspirisani njenim delom – naglašava na kraju razgovora Dobrica.

Shvatamo, u prostranim stanovima, planinskim kućama i rustičnom ambijentu ima mesta za ovakav nameštaj. Da kupaca nema, ne bi bilo ni majstora, ni radionice, pa ni ovog teksta.