„Смедеревац”, али дрвени

Шпорет „смедеревац”, који је већ 76 година синоним за све штедњаке на чврста горива, довитљиви Крушевљанин Добрица Себић направио је од дрвета и изложио на овогодишњем 47. по реду Међународном сајму намештаја, опреме и унутрашње декорације у Београду. Зато и није чудо што је међу 522 излагача штанд „Арт плус” био један од најзапаженијих и најпосећенијих.

– Много тога сам видeо, али шпотрет од дрвета – коментарисао је један од знатижељних посетилаца пажљиво отварајући рерну, ложионик... – Прави, само нема шта да се заложи!

На наше питање чему служи, његов аутор одговара:

– Може да буде сто, комода... Мени је био изазов да га направим због оне народне: „Све може само шпорет од дрвета не може.”

Поглед нам привлачи и повеће буре.

– Није буре него када – објашњава Добрица. – Пречника је метар и шездесет, дубока метар и по, тако да у њу стане око 1.500 литара воде.

Дрвена када, хоће ли држати воду?

– Наравно – каже наш домаћин. – Битно је само да се редовно користи. Зашто вас то чуди, па дрвени стубови од сибирске јеле у Венецији, трају већ 300 година, и то у сланој води.

Гледамо друге Себићеве рукотворине: кревети, ормари, све од истог материјала без иједног ексера, уместо металних – дрвене шарке. Ручно дељано дрво, неправилних ивица, са дискретним детаљима, да би изгледали што природније, изгледа као да се преноси из генерације у генерацију.

Примећујемо ормар, који је у ствари „маска” фрижидера, мердевине које су добиле улогу полица... Па ипак, трпезаријски сто на два нивоа је, попут даске за пеглање, ван конкуренције. Он најупечатљивије говори о вештини мајстора да у комаду дрвета препозна коначан облик намештаја чувајући његов природни облик. И све то од пуног дрвета јовиног, крушковог, храстовог... Ко ли ће то купити?

Осим намештаја, на штанду су изложене и скулптуре од дрвета, једна посве необична, лик Исуса Христа који нас својим погледом прати на коју год страну да кренемо.

– То је посебна техника дубљења негатива у дрвету, који у зависности од тога како светлост пада на њега даје необичан утисак да вас уклесани лик „прати погледом” – објашњава аутор.

Интересантно, баш као и наш саговорник који је, након двадесет година, варјачу заменио шмирглом и длетом.

– Ресторан у Аранђеловцу, у коме сам радио као кувар, често је реновиран, тако да сам учествовао и у том делу посла прво само захтевајући, а онда и помажући. Тако да сам видео „лице и наличје” столарског заната, при том волим дрво, оно је исконски материјал који оплемењује сваки простор. Годинама сам живео и радио као кувар у Верони, а слободно време проводио у столарској радионици. Ту сам доста научио о самом дрвету, начину обраде, дуборезу.

Носталгија је урадила своје. Добрица се вратио у отаџбину и данас кува, у слободно време.

– Све што се ради од дрвета уникатно је, а то изискује време и посвећеност. Посла има доста, тако да су ми се придружили Божидар Ристић, вајар, Драган Милосављевић, инжењер, и столари Бранимир Ђокић, Драган Цигановић, Младен Муратовић и Младен Трипковић, каже наш саговорник.

 Комад дрвета у њиховим рукама, неважно колико је мали или безначајан, постаје драгоцен и велики.

– Захвалност дугујемо и природи коју покушавамо да подражавамо инспирисани њеним делом – наглашава на крају разговора Добрица.

Схватамо, у пространим становима, планинским кућама и рустичном амбијенту има места за овакав намештај. Да купаца нема, не би било ни мајстора, ни радионице, па ни овог текста.