Srpski naučnici traže Higsov bozon

Najveći svetski naučni projekat, superakcelerator Evropskog instituta za istraživanja u oblasti fizike (CERN), koji se nalazi kod Ženeve, posle više od godinu dana pauze uzrokovane havarijom, ne samo što je ovih dana obnovio svoj rad, već su istraživanja krenula u dobrom pravcu. U timu od nekoliko hiljada naučnika nalazi se i sedmoro sa Instituta za fiziku u Beogradu, koje predvodi direktor ove institucije dr Dragan Popović.

Očekivanja naučnika od ovog projekta zaista su velika, a najveće je vezano za nadu da bi jednog dana, ako neke pretpostavke budu eksperimentalno potvrđene, čovečanstvo moglo u potpunosti da reši energetske probleme. Trenutno su naučnici obuzeti potragom za kvantnom česticom, poznatom kao Higsov bozon.

– To je apsolutno najveći poduhvat koji je ikad zamišljen. Posle havarije koja se desila septembra prošle godine, sve je popravljeno i ponovo provereno, pa sada posao ide veoma dobro. Ukratko, postoji tunel na 100 metara dubine, 27 kilometara dugačak, kroz koji se ubrzavaju snopovi protona, tako što se ubrzavaju u oba pravca: jedan u pravcu kretanja skazaljke na satu, a drugi u suprotnom. Kada postignemo određenu energiju, onda se izvodi sudar ta dva snopa, u jednom od ovih detektora. Ideja je da pronađemo taj minimalni broj čestica od kojih je sazdana materija, kao i interakcija između njih – saznajemo od direktora Instituta dr Dragana Popovića, koji ovih dana putuje u Ženevu.

– Nije to trenutni angažman naših saradnika već zajednički projekat 37 država u kome učestvuje između 6.000 i 8.000 naučnika, a ceo projekat košta koliko i Olimpijada u Pekingu. Mi radimo na jednom od četiri detektora, Atlasu, koji je i najveći. Projekat finansiraju države koje učestvuju srazmerno broju ljudi koje imaju. U našem slučaju, finansijer je vlada, odnosno resorno ministarstvo. Naši ljudi sarađuju na projektu još od 2003, posle ukidanja „naučnih sankcija” – navodi dr Popović.

Mladi bračni par naučnika, Nenad Vranješ i Marija Vranješ-Milosavljević, koji su se tek uzeli pre oko mesec dana, tamo su već nekoliko nedelja, dodaje naš sagovornik:

(/slika2)– Ovih dana pridružilo im se još četvoro naših istraživača: Jelena Krstić, Ljiljana Simić, Iris Borjanović i Đorđe Šijački. Kroz četiri dana ću im se i ja pridružiti kao rukovodilac projekta. Oni tamo žive, u jednom od četiri hotela pri institutu CERN, i mogu da kažem da je odličan smeštaj. Za ovaj konkretni angažman, njih plaća CERN. Tamo će ostati još dve nedelje, potom sledi pauza za Božić i Novu godinu, pa se ponovo vraćaju.

Uspeli smo da se povežemo i sa bračnim parom Vranješ. „Drago mi je da mogu da učestvujem u ovako značajnom projektu. Mislim da je važno da u ovakve projekte budu uključeni srpski naučnici i naučne institucije”, kaže Nenad Vranješ za „Politiku”:

– Veliki sudarač hadrona (LHC) treba da nam odgovori na pitanje da li postoji Higsov bozon ili ne. Ukoliko bude pronađen, to će predstavljati krunu takozvanog standardnog modela elementarnih čestice, u okviru koga su sva predviđanja do sada potvrđena, izuzev postojanja Higsovog bozona. LHC mogao bi i da otkrije česticu tamne materije, koja bi trebalo da čini 22 odsto celokupne mase kosmosa.

Na pitanje šta za njega znači ovaj angažman, Vranješ odgovara:

– Velike su mogućnosti koje pruža rad na ovakvom eksperimentu, jer najveći broj naučnika dolazi iz najjačih svetskih centara u Evropi, SAD, Japanu. Razmena informacija i ideja je brza, pa su i mogućnosti da se nešto nauči i doprinese nauci ogromne, često veće nego u nekim drugim naučnim oblastima. Konkretno, projekat Atlas na kome mi radimo angažuje skoro 3.000 naučnika. Dobro sarađujemo međusobno, jer je to neophodno za uspeh takvog poduhvata.

Supružnici Vranješ druže se u slobodnom vremenu sa drugim članovima srpskog tima:

– Pošto i moja supruga Marija takođe radi na Atlas eksperimentu, boravak u CERN-u nam ne pada teško, jer smo stalno zajedno. Imamo redovne kontakte sa grupom Srba iz CERN-a, koji su angažovani na ovom ili drugim eksperimentima ili u kompjuterskom centru, uključujući i kolege iz Instituta Vinča. Imamo i porodične prijatelje u Ženevi, pa kada imamo vremena sa njima obilazimo grad i okolinu. Rad na ovom eksperimentu podrazumeva odricanja, pa ne možemo reći da slobodnog vremena imamo na pretek.