Ništa bez emocija

Istaknuti domaći džez bubnjar Lazar Tošić sutra će, koncertom u „Kolarcu” sa početkom od 20 časova, uz specijalne goste – Mišu Blama, Vasila Hadžimanova, Miću Markovića, Hanu Vučićević i Miloša Krstića – napraviti retrospektivu umetničkog rada dugog 40 godina. Presek njegove karijere imaće u fokusu dve tematske celine koje su obeležile karijeru ovog muzičara. U prvoj će, pod dirigentskom palicom Ivana Ilića, Tošić nastupiti se Big bendom RTS-a, koji ove godine slavi 60 godina postojanja. U drugom delu koncerta, Lazar Tošić će demonstrirati svoje bubnjarsko umeće u okviru kvinteta koji nosi njegovo ime, u kome su svoje prve profesionalne korake u prethodnih dvadeset godina napravila danas već poznata imena domaće džez scene. Ceo događaj nosi naziv „Free at last” po istoimenoj bubnjarskoj numeri ovog muzičara.

Na početku razgovora za „Politiku”, Tošić je uporedio iskustvo sviranja u big bendu sa muziciranjem u manjim sastavima:

– Razlike postoje, mada one nisu tako velike. Malo je veća doza slobode sviranja u kvintetu. U big bendu, bubnjar i prvi trubač su „kičma” orkestra. Ako oni funkcionišu, ostali muzičari mogu da se oslone na njih dvojicu. Tako da je mesto bubnjara u big bendu vrlo odgovorno zaduženje, nemaš slobodu da „filuješ” i improvizuješ gde ti odgovara. Stalno ponavljam da i u džezu postoje pravila. Ljudi pomisle na džez, i odmah im padne na pamet sloboda improvizacije. Ona svakako postoji, ali samo u okviru variranja osnovne forme koje moraš da se držiš harmonijski i ritmički.

Da se vratimo malo na početak Vašeg bavljenja muzikom. Šta Vas je privuklo džezu?

Ne bih znao tačno da kažem, ali mislim da je to bilo kada sam prvi put čuo Majlsa Dejvisa na radiju. Taj zvuk me je celog obuzeo, odmah sam osetio „gruv”. Mislim da muzika mora da te dirne, da se naježiš kad je slušaš, jer muzika bez emocija ne valja.

Čega se najradije sećate u svojoj karijeri?

Ako se uopšte više sećam ičega... Šalim se. Ima stvarno puno toga. Od nastupa sa eminentnim svetskim muzičarima preko zajedničkih koncerata Big benda sa zagrebačkim i ljubljanskim big bendovima, tzv. džambo džez događaji, do svirki „Seksteta „Marković Gut” i mog kvinteta po inostranstvu. Tu posebno izdvajam koncerte u Gracu, gde smo jedne godine čak proglašeni za „iznenađenje godine”, mi iz tadašnje Jugoslavije.

E sad, ja se ne zanosim previše. Naravno da gode priznanja, kad ti neko priđe i kaže: „Druže, to što radite je dobro”, ali stvar je u tome da je džez priča bez kraja. Taman nešto završiš i to uradiš dobro, sutra opet krećeš sve ispočetka. Džez muzičari moraju konstantno da rade i da se usavršavaju.

Meni je u tom smislu uvek bilo bitnije da se usavršavam u okviru profesije, nego da gradim neku medijsku karijeru i da se namećem. Najvažnije mi je bilo da sviram. I sviraću do kraja života.

Pomenuli ste „Sekstet Marković Gut” sa kojim ste tokom osamdesetih svirali i objavili jedan album u Holandiji. O čemu je, zapravo, reč?

O albumu „Message from Belgrade”. To je jedna izvanredna ploča, koja je naišla na odličan prijem u Evropi, i, naravno, tadašnjoj Jugoslaviji.

S obzirom na to da imate veliko internacionalno iskustvo, gde se nalazi domaća u odnosu na svetsku džez scenu?

To je otprilike kao kad upoređuješ naš i brazilski fudbal. I mi igramo, ali Brazilci igraju kao da su ga izmislili. Naravno, i mi imamo neke naše „Brazilce”. Kod nas ima dosta talenata kojima treba pomoći, dati im prostora da se iskažu. Naša zajednica ne shvata ovu vrstu muzike kao nešto što je važno, uglavnom nas prate opaske „ludi džezeri, uhvatili se džeza pa se igraju”. Da bi se jedna nacija prepoznala ona mora da deluje u svim sferama kulture i to mora da bude kvalitetno.

Generacije mlađih muzičara imaju drugačiji pristup džezu od Vaše?

Naravno, vremena se menjaju. Mi smo svojevremeno mogli potpuno da se fokusiramo na muziku, današnjim muzičarima stalno nešto odvraća pažnju. Ipak, danas nema onih peripetija u vezi s nabavkom instrumenata kao nekad. Moj prvi bubanj sam sklopio tako što sam činele nabavio u Zagrebu, a u Beogradu kupio sve ostalo na otplatu. Kad sam otišao u Nemačku 1963. odmah sam kupio prvi pravi bubanj. Tada se lepše živelo nego danas.

Koju muziku privatno slušate?

Slušam dobru muziku, nevezano za žanr. Moram da priznam da ne uživam u muzici di-džejeva, za mene to nije svirka, to je puštanje ploča, potpuno nezanimljivo. Hiphop i R &B su mi simpatičniji, to su ritmični žanrovi koji svoje korene imaju u džezu i soulu, žanrove za koje sam najviše vezan.