„Intervju” i „Insajder”

Ne mora vam Dule Savić biti ni brat od tetke ni fudbalski idol iz mladosti, ni drug iz zavičaja, ni dobar komšija. Ne ni politički istomišljenik. Ali ako ste dobronameran TV gledalac, morali ste biti „na njegovoj strani” u situaciji u koju je bio doveden na Televiziji B92. Gostujući tu na poziv Jugoslava Ćosića bio je, naime, izložen bezrazložnim i grubim napadima svog domaćina.

Postupak koji je novinar odabrao za svoj autorski ciklus u ovoj emisiji pokazao je neka loša svojstva, nagoveštena već na njegovom početku.

Osnovni problem je što se stvara utisak da domaćin gosta dočekuje neprijateljski. Vrlo brzo se, zatim, pokazuje da se novinar stavio u poziciju tužioca. Ali – i sudije! A između – i advokata, primenjujući poznati manir da se prepadima i  unakrsnim ispitivanjima satera u ćošak protivnik svog klijenta. Ako je Ćosićev klijent, generalno gledano, javnost – veliko je pitanje šta ona stvarno dobija ovakvim procesom u kojem se njegov zastupnik mrgodi i roguši, ulazi u polemike, ubeđuje, optužuje, imputira (pretvarajući, recimo, „optuženikov” iskaz „agresivniji pristup” u „agresija”) i slično.

Stavljajući svoje ime u naziv emisije „Intervju sa Jugoslavom Ćosićem” (uz jezičku nepreciznost u pogledu toga ko intervjuiše a ko je intervjuisani) Jugoslav Ćosić je, bez sumnje, želeo da naglasi sopstvenu dodatno aktivnu ulogu i ravnopravan, povremeno i dominantan, položaj u ovakvom TV susretu. No čak i da se prihvati otklon od klasičnog žurnalističkog obrasca žanra po kome novinar postavlja pitanja i potpitanja, a onaj drugi odgovara, udeo vremena i sadržaja koje u ovim razgovorima Ćosić uzima sebi plasirajući sopstvene tvrdnje i stavove izlazi iz okvira prikladnog.

Emisija sa Savićem, u celini rasplinuta na mnogo tema, rastrzana i nervozna, imala je cilj da bude i neka vrsta uvoda u novi ciklus „Insajdera” o nasilju sportskih navijača. Takvo nastojanje nije ispalo baš uspešno, a nije bilo ni potrebno.

Već prvom epizodom serija Brankice Stanković usmerila je pažnju na odgovornost najodgovornijih – državnih organa. Pri tom se čini da policija relativno najbolje obavlja svoj deo posla. Podnošenjem krivičnih prijava za krađe, ucene, dilovanje droge, pokušaje ubistva ukazuje na to da su vođe navijačkih klanova zapravo kriminalci širokog spektra. Što takvi nisu tamo gde im je mesto, u zatvoru, razloge valja tražiti – i „Insajder” to i čini – u tužilaštvu i sudstvu. Priča će se, po svoj prilici, protegnuti i do sportskih klubova, škola, porodice... do onih sfera društvenog života iz kojih se nasilje generiše i u kojima, istovremeno, može da se suzbija.

Drastične scene divljačkog ponašanja tzv. navijača, slike strave i užasa sa stadiona i gradskih ulica izazivaju jezu zbog okruženja u kome se svi nalazimo i grozu od likova s kojima delimo vreme i mesto egzistencije. Uz strah, gledanje „Insajdera” budi makar skromnu nadu. Očekivanje, barem, da će se i pod pritiskom ovakvog medijskog angažovanja, suočavanja sa drastičnim primerima nasilništva i traženja objašnjenja za širenje te pojave, menjati stanje stvari.

 Nabolje. Za većinu.