Evropa na lotu

Ima situacija u kojima je udruživanje RTS-a sa predstavnicima vlasti za svaku pohvalu. Takav jedan zajednički posao sa Narodnom kancelarijom predsednika republike (i Bankom „Rajfajzen”) bila je humanitarna akcija „Teleton”, namenjena obnovi školskih fiskulturnih sala.

A može li se desiti da se upravljački tim Javnog RTV servisa, ili lično generalni direktor, kao glavnokomandujući, isprse pred vladajućim partijama ili državnim službenicama – i odbiju da sarađuju?

Za ovo hipotetičko (i utopističko?) pitanje najmanje dva povoda javila su se u poslednjih nekoliko dana. Jedan je bio provokacija za medije u celini, ali se, po običaju, na televiziji sve dalje vidi i glasnije čuje. Drugi se odnosi samo na televiziju kao voljnog učesnika po sopstvenom izboru.

Da li su, recimo, urednici subotnjeg „Dnevnika” mogli da izostave izveštaje sa sednica nekih partijskih foruma uz obrazloženje da žele da poštuju izbornu tišinu? Kad se, dakle, oni koji tvrde kako izbori na Voždovcu „nisu pitanje života i smrti” (DS) i njihovi koalicioni partneri (SPS) odluče da baš dan uoči tih izbora sazovu sednice glavnog, odnosno gradskog odbora svojih stranaka – odgovornost medija prema javnosti nalagala bi im da pomenute skupove, kao vid zloupotrebe zarad predizborne kampanje, ignorišu. No za takav gest potrebni su profesionalna zrelost i kolegijalna solidarnost – kakve su domaći mediji pokazali jednom, tokom devedesetih, bojkotom spominjanja imena i dela Vojislava Šešelja.

A zatim, da li je RTS mogao da izbegne javno izvlačenje nagradnih putovanja u Evropu, a povodom predstojećeg „bezviznog režima”, sa svešću da je neumesno jedan politički čin dovoditi u isti red sa zanimacijama, igrarijama i lutrijama tipa „loto”, „bingo”, „najniža jedinstvena ponuda” i sličnih. Kad su, naime, vladajuća elita, i ministar Đelić posebno, skloni neprimerenom načinu reagovanja na odluku EU, može li programskom politikom Javni servis malo „zakočiti” tu vrstu političarske samohvale i stranačke promocije?

Nije na odmet da vlada nekim građanima poklanja putovanja u inostranstvo – ali nije na mestu da se ponašamo tako kao da smo ukidanjem viza svi, kao narod, dobili neki poklon. Čudno je da se u euforiji koju tim povodom šire vlasti retko pominje, a još ređe naglašava, da nam je zapravo vraćeno ono što nam je nepravedno i u vidu kolektivne kazne oduzeto. Tužno je što ni ovom prilikom nije pokazano malo više dostojanstvene uzdržanosti.

Ali nije televizija sama odgovorna za primere naše sklonosti da sami sebe potcenjujemo i unižavamo, a ni za manjak širenja istinskog samopoštovanja i zdravog nacionalnog ponosa preko TV ekrana. RTS najvećma mora da prenosi i prikazuje svet politike, mišljenja i ponašanja koji u njemu vladaju. Mora, takođe, da prikazuje i reklame prihvatajući dosetke marketinških gurua. A po njima:

„Srbija zna zašto” – ali kad je pivo u pitanju!

„Najveći srpski san” je da „ogrebe” hiljadu evra mesečno – i tako sledećih dvadeset godina!

Pa nazdravlje i živeli!