Rat i mir sa rečima

Trenutak koji je posvećen mojoj prvoj priči, pre pola veka objavljenoj, želim da posvetim, pod jedan: bratu Jakovu, Jaši Ignjatoviću, prvom srpskom piscu koji je pedeset godina književnog rada obeležio i proslavio u svom privatnom domu, sa prijateljima i komšijama, 8. marta 1888. (po starom kalendaru), u blatnjavoj ulici Kameničkoj broj 130. Niko u pismenoj srpskoj Atini, javno (ni marljiva Trutica, tj. Patnica srpska, ni novine ravničarske), nije u tome učestvovao.

Pod dva: piscima koje volim i koje rado čitam (svi im znaju imena i dela).

I pod tri (a može i obrnutim redom): piscima koje sam poznavao a koji su mlađi od mene, ali nisu dočekali da obeleže pola veka književnog rada (pa čak ni pedeset godina života), azbučnim redom: Draganu Barjaktareviću (tj. Isaku Crnogorskom), Dragomiru Brajkoviću, Dušanu Vukajloviću, Vojislavu Despotovu,Živanu S. Živkoviću,Kseniji Zečević,Darinki Jevrić,Biljani Jovanović,Milošu Komadini,Zlatku Krasnom, Milisavu Krsmanoviću,Milanu Laliću,Raši Livadi,Ambri Maroševiću,Miodragu Perišiću,Joanu Flori,Borislavu Horvatu iSpasoju Šejiću.

Hvala im za knjige koje su nam darovali.

Hvala za trenutke u kojima smo zajedno disali.

Rečima hvala.

U „Slovu za Prvi tabak“ napisao sam (ne moram da stavljam navodnike, citiram svoje reči):

Pre pola veka objavljen je moj prvi književni tekst. Bila je to priča štampana u listu Dečje novine iz Gornjeg Milanovca, broj 41, 8. decembra 1959. godine. Ako dobro pamtim, dobio sam i nešto kao honorar. Staparski poštar Pera Pitmo doneo je u našu kuću 400 dinara (novac je tada bio mislena imenica), a moj otac je polovinu odvojio za zaostalu poresku ratu. Za ostatak novca u to vreme mogao sam cele godine da idem u bioskop (karta je koštala pet dinara), pa nisam morao da gledam filmove sa bine, naopačke i krišom, sa druge strane platna.

Ovde ponovo štampam tu priču („kozeriju“), fototipski i u novom slogu (sa „nevinim“ popravkama i dopunama koje su obeležene crnim slovima). Kao da nije prošlo pet decenija! Danas žalim što nisam sačuvao rukopis, mogao bih da vidim da li je, ko i šta menjao u mojoj priči (urednici uživaju da čeprkaju po redovima saradnika). A osim fotografija iz 1959. godine, liste dela i priznanja, prilažem i deo teksta Radivoja Stokanovog, fragment iz slova sa drugih „Veljkovih dana“.

Znam da moja prva priča nema neku presudnu književnu vrednost, ali je i ona dokaz da nisam zalutao u srpsku pismenu šumu. Oni koji obaraju stabla imaće šta da seku, oni koji izbiju na proplanak neka se prepuste vidiku.

Kraj citata, šta još da kažem?

Nije prvi Stevan Sremac rekao da će mlađi one starije za pojas zadenuti.

Nije jedino Bora Stanković zapisao da nije isto pisati i kopati.

Nije tek Ivo Andrić rekao da o životu, o sudbini čovekovoj pričanju kraja nema.

Između govoriti i čitati ima mnogo provalija.

Govorna, pisana i književna reč su tri sestre, tri strane sveta.

Objavio sam mnogo knjiga, dobio silne nagrade, o te dve evenke napisano je nekoliko hiljada stranica (nema kraja rečima), a dobro znam da ona često citirana narodna mudrost na prvom mestu u stvaralaštvu važi: mrtvom se vuku meri rep.

Jednom sam rekao da su romani „lek za nesanicu“, a za pripovetku da je „dobro skrojeno odelo za jednog junaka“. Poezija je zagonetka. Niko ne zna odgovor na pitanje zašto čovek piše, svi znaju slova jevanđeliste Jovana: „U početku beše reč... Sve je kroz nju postalo, i bez nje ništa nije postalo...“

Reč u sebi krije mnoga značenja, reč ima i melodiju i smisao, reč nikad nije omanula ni umukla, reč sve pokriva i svašta otkriva.

Moj rat i mir sa rečima, moja ljubav i mržnja, moje glavobolje, misli, osećanja, radosti, muke... sve je to u knjigama, na mrljavim stranicama koje čitaoci prevrću: nekad do poslednjeg reda, nekad na preskok, nekad sa olovkom u ruci, nekad ušreh.

Ako je bar jedan čitalac uživao tek mrvicu od mog književnog hleba, nisam uzalud mesio i pisao. Ako ih ima pedeset, stotinu... to je već dovoljno za lađu koja plovi u moru teksta.

Kad zaboravimo na pionire i omladinu (one koji listaju knjige iz obavezne lektire), rođake i književne kritičare, u zemlji Srbiji ni jedan posto stanovnika ne čita knjige savremenih pisaca.

Ona vrhunska dela zapravo čitaju tek potomci. Sve antičke pisce čitali su milioni tek u dva milenijuma posle trenutka u kojem su ih načeli crvi. Nije nikakva mudrost ako kažem da pisci nikad neće moći tako poznavati svoje čitaoce kao što odani čitaoci misle da „poznaju“ pisce.

Jedino ja znam šta sam uništio, znam da nisam objavio sve što sam napisao, a punim perom potpisujem i reči Miloša Crnjanskog da su najbolje one nenapisane knjige. Znam da ću i sutra, ako mi ruka ne zadrhti, objaviti još koju stranicu, ali ništa od svega što sam pustio u svet ja ne mogu da izdvojim. Potpisujem sve reči, sve knjige koje su moje četvrto dete. A potpisujem ponovo i rečenicu iz moga romana: Nikad mene moja deca neće moći mrzeti toliko koliko ću ja njih smeti voleti.

Oni koji uživaju u knjigama imaju čisto srce i dušu spremnu za oblake.

UKS, 8. decembra 2009.