Рат и мир са речима

Тренутак који је посвећен мојој првој причи, пре пола века објављеној, желим да посветим, под један: брату Јакову, Јаши Игњатовићу, првом српском писцу који је педесет година књижевног рада обележио и прославио у свом приватном дому, са пријатељима и комшијама, 8. марта 1888. (по старом календару), у блатњавој улици Каменичкој број 130. Нико у писменој српској Атини, јавно (ни марљива Трутица, тј. Патница српска, ни новине равничарске), није у томе учествовао.

Под два: писцима које волим и које радо читам (сви им знају имена и дела).

И под три (а може и обрнутим редом): писцима које сам познавао а који су млађи од мене, али нису дочекали да обележе пола века књижевног рада (па чак ни педесет година живота), азбучним редом: Драгану Барјактаревићу (тј. Исаку Црногорском), Драгомиру Брајковићу, Душану Вукајловићу, Војиславу Деспотову,Живану С. Живковићу,Ксенији Зечевић,Даринки Јеврић,Биљани Јовановић,Милошу Комадини,Златку Красном, Милисаву Крсмановићу,Милану Лалићу,Раши Ливади,Амбри Марошевићу,Миодрагу Перишићу,Јоану Флори,Бориславу Хорвату иСпасоју Шејићу.

Хвала им за књиге које су нам даровали.

Хвала за тренутке у којима смо заједно дисали.

Речима хвала.

У „Слову за Први табак“ написао сам (не морам да стављам наводнике, цитирам своје речи):

Пре пола века објављен је мој први књижевни текст. Била је то прича штампана у листу Дечје новине из Горњег Милановца, број 41, 8. децембра 1959. године. Ако добро памтим, добио сам и нешто као хонорар. Стапарски поштар Пера Питмо донео је у нашу кућу 400 динара (новац је тада био мислена именица), а мој отац је половину одвојио за заосталу пореску рату. За остатак новца у то време могао сам целе године да идем у биоскоп (карта је коштала пет динара), па нисам морао да гледам филмове са бине, наопачке и кришом, са друге стране платна.

Овде поново штампам ту причу („козерију“), фототипски и у новом слогу (са „невиним“ поправкама и допунама које су обележене црним словима). Као да није прошло пет деценија! Данас жалим што нисам сачувао рукопис, могао бих да видим да ли је, ко и шта мењао у мојој причи (уредници уживају да чепркају по редовима сарадника). А осим фотографија из 1959. године, листе дела и признања, прилажем и део текста Радивоја Стокановог, фрагмент из слова са других „Вељкових дана“.

Знам да моја прва прича нема неку пресудну књижевну вредност, али је и она доказ да нисам залутао у српску писмену шуму. Они који обарају стабла имаће шта да секу, они који избију на пропланак нека се препусте видику.

Крај цитата, шта још да кажем?

Није први Стеван Сремац рекао да ће млађи оне старије за појас заденути.

Није једино Бора Станковић записао да није исто писати и копати.

Није тек Иво Андрић рекао да о животу, о судбини човековој причању краја нема.

Између говорити и читати има много провалија.

Говорна, писана и књижевна реч су три сестре, три стране света.

Објавио сам много књига, добио силне награде, о те две евенке написано је неколико хиљада страница (нема краја речима), а добро знам да она често цитирана народна мудрост на првом месту у стваралаштву важи: мртвом се вуку мери реп.

Једном сам рекао да су романи „лек за несаницу“, а за приповетку да је „добро скројено одело за једног јунака“. Поезија је загонетка. Нико не зна одговор на питање зашто човек пише, сви знају слова јеванђелисте Јована: „У почетку беше реч... Све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало...“

Реч у себи крије многа значења, реч има и мелодију и смисао, реч никад није оманула ни умукла, реч све покрива и свашта открива.

Мој рат и мир са речима, моја љубав и мржња, моје главобоље, мисли, осећања, радости, муке... све је то у књигама, на мрљавим страницама које читаоци преврћу: некад до последњег реда, некад на прескок, некад са оловком у руци, некад ушрех.

Ако је бар један читалац уживао тек мрвицу од мог књижевног хлеба, нисам узалуд месио и писао. Ако их има педесет, стотину... то је већ довољно за лађу која плови у мору текста.

Кад заборавимо на пионире и омладину (оне који листају књиге из обавезне лектире), рођаке и књижевне критичаре, у земљи Србији ни један посто становника не чита књиге савремених писаца.

Она врхунска дела заправо читају тек потомци. Све античке писце читали су милиони тек у два миленијума после тренутка у којем су их начели црви. Није никаква мудрост ако кажем да писци никад неће моћи тако познавати своје читаоце као што одани читаоци мисле да „познају“ писце.

Једино ја знам шта сам уништио, знам да нисам објавио све што сам написао, а пуним пером потписујем и речи Милоша Црњанског да су најбоље оне ненаписане књиге. Знам да ћу и сутра, ако ми рука не задрхти, објавити још коју страницу, али ништа од свега што сам пустио у свет ја не могу да издвојим. Потписујем све речи, све књиге које су моје четврто дете. А потписујем поново и реченицу из мога романа: Никад мене моја деца неће моћи мрзети толико колико ћу ја њих смети волети.

Они који уживају у књигама имају чисто срце и душу спремну за облаке.

УКС, 8. децембра 2009.