Rumunski pobednik

„Decembarsku revoluciju 1989, kada je oboren Čaušesku, gledao sam na televiziji. Bio sam u Konstanci”,pričao je Trajan Basesku (59), čovek koji je prošle nedelje po drugi put izabran za predsednika Rumunije. „Ni ja, ni moji (ima dve kćeri)nismo pre toga loše živeli.”

Čovek govori otvoreno i ne krije svoju prošlost. Bar donekle.

U Konstanci je završio Pomorsku akademiju, mašinski odsek. Potom se usavršavao u Norveškoj. Postao kapetan duge plovidbe. Krstario morima i okeanima upravljajući gigantskim tankerima od preko 300.000 tona nosivosti. Odlično je zarađivao. Kao i svaki mornar nije se libio da zađe u lučke krčme i kupleraje.

Sudbina mu se još više nasmešila kada je 1987. postavljen za veoma odgovornog šefa rumunske plovidbene agencije NAVROM u belgijskom Anversu. Bio je član KP. To naimenovanje odobrila je lično Elena Čaušesku, koja je odgovarala za „kadrove”.

Elena Čaušesku ga krajem 1989. imenuje za generalnog direktora Državnog inspektorata za civilnu plovidbu. S te dužnosti, prvi postrevolucionarni premijer Petre Roman uvodi 1990. Baseskua u svoju vladu i postavlja ga za ministra saobraćaja. Taj je portfelj držao u petpotonjih vlada, sve dok 2000. nije bio izabran za gradonačelnika Bukurešta, a 2004. – za šefa države.

Važi za najokretnijeg i najveštijeg rumunskog političara, ubojitog polemičara koji rado ulazi u klinč. Njegove spontane reakcije su vrcave. Znao je da kao ministar izađe pred gomilu štrajkača i da „mornarski” opsuje.

Kaže se da voli kapljicu i žene. Dreždi u kafani do zore ispijajući špricere, a zatim seda za volan i sam vozi kola. Voli fudbal, ide na stadion,ali ne u zvaničnu ložu, već seda na tribini među navijače i zajedno s njima gricka semenke.

Priznaje da malo čita. Engleski govori „narodskim jezikom” šlifovanom po morskim lukama. Diplomatski protokol mu nije po duši. Zato je ređe viđen po svetskim dvorovima i palatama. Samo tamo gde mora. Ipak, stvorio je osovinu Vašington–London–Bukurešt. Za susednu Rusiju ne samo da ne mari, nego naprotiv. Za to ga „obični Rumuni” tapšu po ramenima.

Kada je prošlih meseci vodio megdane sa svojim „izazivačima”, koji su ga optuživali da za petgodina faktički ništa nije ostvario, da je samo izazivao političke svađe i zavađivao razne slojeve društva i političku klasu, da nije znao kako da se suprotstavi ekonomskoj krizi, odgovarao je sa osmehom.

Trajan Basesku voli da se igra politike. Za sebe kaže da je njegova dužnost da bude „predsednik-igrač”. „Neću valjda samo da sečem ruže u predsedničkoj palati ’Kotročenj’.” Ali, on se toliko politički zaigra da često prelazi ustavne okvire. Odnosno, ispoljava tendenciju samovolje i autoritarizma. Hoće sve da drži u svojim rukama – i vladu, i parlament, i „službe”.

Što se tiče nas, Srba, valja da skinemo kapu pred Baseskuom. On je kategorično protiv oduzimanja Kosova od Srbije, protiv proglašavanja kosovske nezavisnosti. To je jedna činjenica. Druga – istorijska govori o tome da je na svega dan pre početka bombardovanja Beograda od strane NATO-a, on, kao ministar saobraćaja, otvorio koridor za avione JAT-a, kako bi se sklonili u Rumuniji. Istina, zvanični Bukurešt je dobio saglasnostod Amerikanaca, ali je Baseskuov lični gest bio na krajuvažan.

U predizbornoj predsedničkoj kampanji, koju je vodio oko dva meseca, Basesku je bio politički izolovan, skoro usamljen. Imao je iza sebe samo Demokratsko-liberalnu stranku i svoje „Rumune” kojima se obratio za pomoć. Protiv njega je stajala tripartitna koalicija. I mediji mu nisu bili naklonjeni. Borio se žilavo, upotrebio sva sredstva i pobedio.

Milan Petrović