Румунски победник

„Децембарску револуцију 1989, када је оборен Чаушеску, гледао сам на телевизији. Био сам у Констанци”,причао је Трајан Басеску (59), човек који је прошле недеље по други пут изабран за председника Румуније. „Ни ја, ни моји (има две кћери)нисмо пре тога лоше живели.”

Човек говори отворено и не крије своју прошлост. Бар донекле.

У Констанци је завршио Поморску академију, машински одсек. Потом се усавршавао у Норвешкој. Постао капетан дуге пловидбе. Крстарио морима и океанима управљајући гигантским танкерима од преко 300.000 тона носивости. Одлично је зарађивао. Као и сваки морнар није се либио да зађе у лучке крчме и куплераје.

Судбина му се још више насмешила када је 1987. постављен за веома одговорног шефа румунске пловидбене агенције НАВРОМ у белгијском Анверсу. Био је члан КП. То наименовање одобрила је лично Елена Чаушеску, која је одговарала за „кадрове”.

Елена Чаушеску га крајем 1989. именује за генералног директора Државног инспектората за цивилну пловидбу. С те дужности, први постреволуционарни премијер Петре Роман уводи 1990. Басескуа у своју владу и поставља га за министра саобраћаја. Тај је портфељ држао у петпотоњих влада, све док 2000. није био изабран за градоначелника Букурешта, а 2004. – за шефа државе.

Важи за најокретнијег и највештијег румунског политичара, убојитог полемичара који радо улази у клинч. Његове спонтане реакције су врцаве. Знао је да као министар изађе пред гомилу штрајкача и да „морнарски” опсује.

Каже се да воли капљицу и жене. Дрежди у кафани до зоре испијајући шприцере, а затим седа за волан и сам вози кола. Воли фудбал, иде на стадион,али не у званичну ложу, већ седа на трибини међу навијаче и заједно с њима грицка семенке.

Признаје да мало чита. Енглески говори „народским језиком” шлифованом по морским лукама. Дипломатски протокол му није по души. Зато је ређе виђен по светским дворовима и палатама. Само тамо где мора. Ипак, створио је осовину Вашингтон–Лондон–Букурешт. За суседну Русију не само да не мари, него напротив. За то га „обични Румуни” тапшу по раменима.

Када је прошлих месеци водио мегдане са својим „изазивачима”, који су га оптуживали да за петгодина фактички ништа није остварио, да је само изазивао политичке свађе и завађивао разне слојеве друштва и политичку класу, да није знао како да се супротстави економској кризи, одговарао је са осмехом.

Трајан Басеску воли да се игра политике. За себе каже да је његова дужност да буде „председник-играч”. „Нећу ваљда само да сечем руже у председничкој палати ’Котрочењ’.” Али, он се толико политички заигра да често прелази уставне оквире. Односно, испољава тенденцију самовоље и ауторитаризма. Хоће све да држи у својим рукама – и владу, и парламент, и „службе”.

Што се тиче нас, Срба, ваља да скинемо капу пред Басескуом. Он је категорично против одузимања Косова од Србије, против проглашавања косовске независности. То је једна чињеница. Друга – историјска говори о томе да је на свега дан пре почетка бомбардовања Београда од стране НАТО-а, он, као министар саобраћаја, отворио коридор за авионе ЈАТ-а, како би се склонили у Румунији. Истина, званични Букурешт је добио сагласностод Американаца, али је Басескуов лични гест био на крајуважан.

У предизборној председничкој кампањи, коју је водио око два месеца, Басеску је био политички изолован, скоро усамљен. Имао је иза себе само Демократско-либералну странку и своје „Румуне” којима се обратио за помоћ. Против њега је стајала трипартитна коалиција. И медији му нису били наклоњени. Борио се жилаво, употребио сва средства и победио.

Милан Петровић