Sjaj u travi, glas u vetru

Grozdana Olujić, svetski poznati pisac bajki, antologičar i pripovedač, posle dugog ćutanja, svojim kultnim romanima „Izlet u nebo”, „Glasam za ljubav”, „Ne budi zaspale pse”, „Divlje seme”, prevedenim na tridesetak jezika i objavljenim u Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Španiji, Danskoj, Holandiji, Norveškoj, Mađarskoj, Poljskoj, Bugarskoj, Rumuniji, Češkoj, Slovačkoj, Ukrajini, Rusiji, Litvi, Indiji, SAD, Kini, pridodala je novi roman „Glasovi u vetru”, koji je objavljen u stotom, jubilarnom „Kolu”, Srpske književne zadruge. Reč je o antiratnoj knjizi koja negira postojanje čistih rasa i zalaže se za jedinstvo planete.

Grozdana Olujić je dobitnik najuglednijih naših i svetskih nagrada, počasni je član Univerziteta u Ajovi (SAD) i nosilac danskog Viteškog ordena „Danebrog”.

Roman „Glasovi u vetru” predstavlja složenu poetsku fresku 20. veka. Sudbina porodice Aracki, sudbina je srpskog naroda koji je kroz ratove, logore, seobe i bekstva teško postradao, ali nije izgubio svoju dušu?

Junak romana Danilo Aracki je lekar, psihijatar, koji sve i da želi ne može da zanemari značaj koji sećanje ima za pojedince i narode. Jer, i „pojedinac i narod traju dok traje sećanje na sebe”, kako reče Marko Nedić.

Danila Arackog muči problem „pamćenja i zaborava”?

Jezik pamti. U maglama istorije mogu nestati države i narodi, ali preko naziva reka, planina, naselja koja nose imena iščezlih plemena, obeležene su granice njihovih država, svedočeći kome pripadaju te reke, naselja, planine... Polovine reka, oblasti i planina u SAD, na primer, nose imena indijanskih plemena od Sijuks Sitija do reke Misisipi...

Roman ne govori samo o sudbinama Arackih, već postavlja i krupna metafizička pitanja?

Pitanja su uvek bitnija, a odgovore traži, nalazi ili ne nalazi svako za sebe. U tkanju života pojedinac nije to tkanje, već jedna jedina nit od koje često mnogo toga zavisi.

Radnja romana se događa u jednoj dugoj njujorškoj noći, u kojoj glavni junak Danilo Aracki, u košmaru, razgovara sa svojim mrtvim precima?

Prizori u svesti Danila Arackog nižu se munjevito, na javi, u snu, u polusnu. On susreće svoje mrtve pretke nestale u ratovima, pod ledom, u ognju, na grani vrbe, pretke koji su za sva vremena ostali bez groba, bez doma u koji bi mogli da se vrate. Umorni od samoće i lutanja kroz prostor i vreme, žive jedino još u sećanjima svog crvenokosog potomka u sablasnoj njujorškoj noći u koju je složen čitav vek prohujao u ratovima i nemirima.

Nalazi li junak romana izlaz iz košmara?

Nalazi. U tankom zraku svetlosti, u prijateljstvu, u ljubavi, u radu...

Roman, iako na trista strana, liči na pesmu u prozi?

Dugo se taložio, a onda izlio na hartiju kao da je samoga sebe stvorio, isijavajući poput svih knjiga o „sećanju i zaboravu” neku posebnu svetlost kao potvrdu da život jeste čudo koje u sebi, sem surovih odsečaka stvarnosti, sadrži i magijsku lepotu uverenja da smisao postoji uprkos zlu i razaranju i da nije nedohvatan. Utopije, uz sva razočaranja koja su donele neke od njih, neće prestati da se uvek iznova rađaju. Bez sna o ljubavi i dobroti, čovek bi, jednostavno, prestao da postoji... Postao sjaj u travi, glas u vetru...

Jedna od junakinja romana traži stablo koje joj je zarobilo dušu i ime. Liči na bajku, na magijski realizam, a događa se u psihijatrijskoj bolnici „Guberevac”?

Čitaocu se i nehotice čini da ne prevrće stranice knjige, već prolazi kroz neku pomerenu javu smeštenu između stvarnosti i sna. Zar svi na sličan način ne prolazimo kroz život – kao kroz san? Devojka iz pomenute epizode prva je Danilova bolesnica i stalni izvor straha da se iz svesnog života lako može skliznuti u nesećanje, u smrt.

Zanimljiva je uloga žena u Danilovom životu i životima njegovih predaka. Sve su manje-više lepotice i kobnice: Petrana, Veta, Marta... Izdvaja se, ipak, Natalija?

Natalija je majka, a majke su ne samo one koje rađaju, već i one koje održavaju svetost života. Najtragičnija je Veta, koju lepota vodi ravno u smrt, pretvarajući njen vilinski lik u mit o lepoti i ukletosti žena iz porodice Aracki.

Danilo Aracki iz Karanova beži u Beograd, Hamburg, Njujork, Hikori Hil, ali se, zatvorivši krug, ponovo vraća u zavičaj?

Taj povratak okončava njegovo traganje za nestalim bratom i bekstvo od sulude mržnje na radnom mestu i u braku. Mržnje, koja ga je i oterala u tuđinu, u svet koji ni u snu nije mogao da prihvati. Iz kojeg je morao ili da ode, ili da nestane. Povratak u Karanovo i Beograd bio je neminovan.

Danilo uspeva da izbegne sudbinu gubitnika?

Delimično. Našavši prijatelje i dete nestalog brata, on nalazi ne samo sebe već i razloge za život, koji je velika tajna, čudo koje se stalno troši i obnavlja, ali – traje.

Iz života junaci lako skliznu u smrt?

U smrt, san ili javu. Možda je zato roman blizak nekoj vrsti budnog sna u kome tamna strana duše gubi bitku, uprkos velikom zlu oko nas, i u nama. Danilo ne pristaje na ulogu gubitnika jer je uveren da izlaz iz zla postoji, kao što postoji i zrnce svetlosti, zrnce nade u svakom od nas.