Kosmički samotnjaci

Hoćemo li ikada sresti neobičnog momka s prve slike (muškarci češće igraju bilijar, zar ne?) u nekoj zemaljskoj dvorani?

Naši preci su zurili u nebo iščekujući dolazak bogova, naši savremenici svakojakim teleskopima pregledaju bezbrojne zvezde i sazvežđa da uoče i najmanji nagoveštaj postojanja vanzemaljaca. „Braće po razumu” koja obitavaju izvan naše „kosmičke kolevke”.

Sve dosadašnje pretrage i potrage, nemerljivo skromne u poređenju s nepojamnim prostranstvom, nisu navele ni na kakav trag. Odasvud zjapi zastrašujuća praznina, odasvud dopire obespokojavajući muk.

Da li su ljudi kosmički samotnjaci?

Do sada nije nađen nijedan dokaz za jedinstvenu pojavu, veličanstveno nazvanu život, ako izuzmemo pojedine viruse i bakterije koji su pristigli u kometama ili meteoritima. Možemo li reći da smo sami samcijati sve dok se ne dokaže drugačije?

Astrobiolozi ili bioastronomi predano izučavaju svaki oblik žive tvari na koji naiđu. Da bi ona mogla ma gde da opstane, neophodno je da se ispune četiri uslova: 1. Izvor energije; 2. Vrsta atoma koja omogućuje nastanak složenih sklopova; 3. Tečni rastvarač u kojem se molekuli kreću i stupaju u međudejstvo i 4. Dovoljno vremena da se život začne i razvije.

Iskrcavanje Marsovaca

Zemaljska se zasniva na ugljeniku (druga pretpostavka) koji obezbeđuje građenje složenijih ustrojstava, čineći „karbonsku kičmu” svih, osim najjednostavnijih, molekula u živim organizmima. Otuda se s razlogom veruje da je sve započelo u zvezdama ili drugim telima sličnog sastava. Drugom takmacu u načinu vezivanja atoma, silicijumu, pripisuju se kudikamo skromniji izgledi, a gotovo neznatni trećem – germanijumu.

Živimo na omanjoj planeti čije gotovo tri četvrtine površine prekrivaju mora i okeani. Dakle, u vodenom svetu. Mora li tečnost za rastvaranje da bude jedino voda?

(/slika2)Tri jedinjenja ostaju u tečnom stanju u znatnom toplotnom rasponu – amonijak, etan i metil-alkohol. Ali najbitnija odlika vode jeste što većini mora i okeana ne preti zaleđivanje – ni odozgo, ni odozdo! Zašto? Zato što postaje ređa kada se temperatura spušta ka nuli, a na samoj nula se pretvara u led koji pluta na površini čuvajući toplotu tečnosti ispod sebe. Pitajte, uostalom, pecaroše u zimskim danima!

Zemlja se udobno ugnezdila na 150 miliona kilometara od Sunca, u „nastanjivom pojasu”, upijajući tek dvomilijarditi delić isijavanja. Mars, Jupiterova pratilja Evropa (otprilike krupna kao Mesec) i Saturnov pratilac Titan jedina su mesta u Sunčevoj porodici na kojima bi valjalo potražiti vanzemljski život.

Glumac i režiser Orson Vels izazvao je veliku pomamu i pometnju na radio-talasima 30. oktobra 1938. vešto dočaravajući iskrcavanje Marsovaca, opisano u romanu „Rat svetova”. Ni danas nisu presahla potresna kazivanja u kojima pojedinci svedoče da su bili oteti u snu i odvedeni na najčudnija mesta. Poslužimo li se čuvenim načelom „Okamove oštrice” (Vilijam od Okama), koje nalaže da je najjednostavnije obrazloženje i najverovatnije, zaključićemo da su to uobrazilje na razmeđi snevanja i budnosti.

Dobro, a šta je sa razumnim stvorenjima u našoj galaksiji? Zar sto milijardi zvezda, okruženo višestruko većim brojem planeta, nije do sada iznedrilo ikakav život? Kada će čovek odgonetnuti ovaj „sveti gral” kosmologije?

Međuzvezdano putovanje

Da bi stigao do najbliže zvezde jureći svetlosnom brzinom, trebalo bi da putuje nekoliko godina, a do najudaljenijih krakova Mlečnog puta blizu hiljadu vekova! A tek sumorna predviđanje Bila Brajsona da ni za 10.000 godina čovek neće stići do Ortovog oblaka, gusto načičkanog prebivališta kometa, samo jednu svetlosnu godinu (9,6 hiljada milijardi kilometara) udaljenog od naše zvezde.

A zašto ne sačekamo da se nama neko javi? Pre nekoliko decenija italijanski nobelovac Enriko Fermi, ćaskajući za ručkom s kolegama, saglasio se da se Zemlja kao „kolevka života” ni po čemu ne izdvaja i da bi u Mlečnom putu moralo da vrvi od živih stvorova. Ako je tako, gde su oni? Do dana današnjeg u naučnim krugovima to odjekuje kao „Fermijev paradoks”. Kako je moguće da se nisu nijednom oglasili preko „međuzvezdanog telefona” (slanje elektromagnetskih poruka)?

Sredinom prošlog veka sovjetski astrofizičar Nikolaj Kardašev izneo je zanimljivu pretpostavku koja odslikava tehnološki stepen civilizacije. U prvoj vrsti, kojoj je tada pripadala Zemlja, potrošnja energije iznosi svake sekunde 10¹³ džula, u drugoj koja je ovladala energijom matične zvezde dostiže – 10²⁶ džula, a u trećoj koja vlada energijom cele galaksije – 10³⁷ džula.

U tom slučaju, svaka koja je udaljena deset miliona svetlosnih godina od nas morala je da bude još tada otkrivena postojećim pomagalima za osluškivanje. Zaključak se nametnuo: sami smo, ako ne u celom kosmosu, onda u našoj galaksiji ili lokalnoj galaktičkoj grupi!

Za pojavu napredne civilizacije na Zemlji trebalo je da prohuji nekoliko milijardi godina (ljudi pretrajavaju jedva desetohiljaditi delić ili 0,0001 odsto njene istorije). Ako se uzme najstroža mera za raspon poluprečnika planetarne putanje koja dozvoljava život, najmanje jedan odsto zvezda ispunjava uslov „nastanjivog pojasa”. Na koliko je zemljolikih planeta mogao da nastane živi svet?

Astronom Fred Hojl smatra da su izgledi u srazmeri jedan prema 10^40.000 (10 sa 40.000 nula), a najsmeliji hrabro procenjuju da je odnos jedan prema jedan! I da ne odugovlačimo: u jednoj galaksiji na oko hiljadu planeta postoje tehnološki napredne civilizacije koje neće same sebe uništiti, a u proseku su posejane na po tri hiljade svetlosnih godina. Civilizacija koja je rešena da naseli celu galaksiju valjalo bi da ima na raspolaganju milijardu godina. Pretpostavlja se da nijedna, ukoliko postoje, još nije savladala ogromnu prepreku – međuzvezdano putovanje.

Verovatnoća nastanka razumnog života je i te kako skromna – niža od 0,01 odsto u četiri milijarde godina, lane je obelodanio Endru Votson, član Kraljevskog društva (Velika Britanija). Čak i ako se začne, potrajaće veoma kratko u poređenju s dugovečnošću matične planete. Ispostavlja se, naime, da su veoma retke planete na kojima su se razvila složena stvorenja kadra da se zapitaju šta se dešava sa evolucijom i da potraže odgovor na to. Mogu li udaljene napredne civilizacije da nadžive nadimanje matične zvezde?

Endru Votson smatra da je takav ishod moguć: matematički obrazac koji je on smislio predskazuje da će takva bića učiniti sve da u kosmosu pronađu novo stanište za vlastiti opstanak.

Beznadežno usamljeni

Astrobiolog Set Šestak iz SETI instituta (Potraga za vanzemaljskim civilizacijama) u SAD naglašava da mi znamo za jedan oblik razumnog života. A to znači da nismo u stanju da na temelju te činjenice prosudimo koliki su izgledi da se pojavio na drugim planetama, ako nismo potpuno uvereni da razumemo sve bitne evolucione procese.

Zakon ubrzavajućih prinosa (priraštaji), koji propoveda futurolog Rejmond Kerzvejl, nagoveštavada će do 2099.inteligencija koja će nastati iz ljudsko-mašinske civilizacije biti bilionima biliona puta moćnija nego što je danas, a prevladavaće, naravno, nebiološki oblik. Kakve to ima veze s potragom za vanzemaljcima?

Do sada nisu pronađeni ikakvi nagoveštaji inteligencije.Čudno je da zatičemo tako tih svemir. Gde su ostali? Zašto su tako tihi i stidljivi?

Kadama koja vrsta razvije računarsku tehnologiju, pitanje je samo nekoliko vekova pre nego što nebiološki oblik inteligencije bukne. On, praktično, prožima svu materiju u kosmičkom susedstvu, a onda se neizbežno širi prema spolja približno maksimalnoj brzini kojom informacija može putovati. Čim nebiološka inteligencija koja se javlja iz tehnologije ove vrste zasiti svoje susedstvo (a priroda ovog zasićenja je još jedno složeno pitanje), nema drugog načina da nastavi sa evolucijom nego da se širi ka spolja. Širenje u početku ne počinje maksimalnom brzinom, ali ubrzo dostigne brzinu koja je za sićušni delić sporija od svetlosne.

Imajte na umu da se trajanje biološke evolucije meri milionima i milijardama godina: ako u svemiru postoje druge civilizacije, one bi bile odvojene ogromnim vremenskim rasponima. Ako ih ima mnogo, kako nagoveštava vladajuće razmišljanje, bilo bi prilično neverovatno da bar neke nisu ispred nas; tako, bar, glasi pretpostavka SETI-ja. Ukoliko su ispred nas, verovatno su to ogromni vremenski rasponi. Verovatnoća da je ma koja civilizacija ispred nas samo nekoliko decenija veoma je mala.

Prihvatimo li da je pretpostavka SETI-ija da postoji mnogo (na milione) tehnoloških (za radio prenos sposobnih) civilizacija tačna, onda bi barem neke (milioni) bile znatno ispred nas. A najviše što je potrebno jeste samo nekoliko stolećaod nastanka računanja da bi se civilizacija proširila ka spolja,makar brzinom svetlosti. S obzirom na to, kako ih još nismo primetili? Zaključak do kojeg dolazi Rejmond Kerzvejl jeste da, verovatno, takvih civilizacija nema.

Zar vam čovek u skafanderu (druga slika) ne izgleda beznadežno usamljen?