„Crveni petak” protiv trgovaca

Vojska u Venecueli zatvorila je već 70 samoposluga i prodavnica, po naredbi Uga Čavesa koji grčevito pokušava da odbrani zemlju od poskupljenja, četiri dana posle „megadevalvacije” domaćeg bolivara. Među radnjama na koje je zbog lepljenja novih cena stavljen katanac je i lanac francuskih samoposluga „Kasino” i sedišta domaćeg lanca („Egzito”) u Karakasu i Marakaibu, na zapadu zemlje. Ostale privremeno zatvorene radnje prodaju belu tehniku. Državna Bolivarska agencija javlja da je vojska ušla u prodavnice širom zemlje da bi zajedno sa funkcionerima nadzirala sve kase, račune i nalepnice.

Na udaru su naročito radnje koje prodaju auto-delove, belu tehniku, kompjutere, uvozna alkoholna pića. Jer, prema neuobičajenoj dvostepenoj devalvaciji domaće valute, ova roba će se ubuduće uvoziti po mnogo skupljoj ceni od 4,30 bolivara za dolar. Veran putu u socijalizam i Bolivarskoj revoluciji, predsednik Venecuele, propisao je da domaća valuta ostane znatno jača u odnosu na dolar, kada se uvoze osnovne životne namirnice i lekovi. Kurs će za hranu ostati gotovo prepolovljen (2,60 bolivara za jedan dolar).

Narod se, prema vestima koje stižu iz Venecuele, ne obazire na „militarizaciju” tržnih centara. Navala je ogromna, a iz prodavnica se iznosi sve što je dostupno po starim cenama iz vremena jakog bolivara. Ime nekadašnjeg borca za nezavisnost Latinske Amerike paradoksalno se, tako, pominje i meša sa tržišnim i ideološkim kategorijama. Nije ni čudo što je domaćoj valuti u bolivarskoj Venecueli, gde se svako pozitivno društveno kretanje, svaka veća ulica i značajnija zgrada zove po Simonu Bolivaru, takođe nadenuto njegovo prezime. Nezgoda je u tome što se Bolivarov najveći poštovalac, predsednik Čaves, odlučio da za 50 odsto preko noći oslabi uvoznu kupovnu moć bolivara. Sudeći po uličnom crnom kursu, na kome je dolar juče ujutru dostigao visine od 6,5 bolivara, stanovništvo više veruje u tržište nego u svoju posustalu paru, ma kakvo herojsko ime ona nosila.

Opozicija zbraja račune po kojima se vidi da je, za jedanaest godina otkako je Ugo Čaves kao najglasniji protivnik severnoameričke imperije došao na vlast, bolivar izgubio 90 odsto svoje vrednosti, iako je nafta, kao glavni izvor deviznog priliva osmostruko skuplja. Čaves se, međutim, bori da dokaže da će u „menjačkom podešavanju”–zvanično se nigde ne pominje devalvacija – jedino dolar poskupeti, a da će sve druge cene ostati na svom starom mestu, uprkos tome što Venecuela za potrebe stanovništva uvozi 80 odsto svoje robe.

Ostaje stara cena benzina, koja je po novom kursu pala na jedan cent (doduše evra), pa će se Venecuelanci i dalje prevoziti jeftino, pod uslovom da uspeju da se domognu delova za automobile.

Čaves tvrdi da će jačanjem dolara pokrenuti domaću proizvodnju i da će to omogućiti socijalizmu da procveta. On kaže da je dan kada se odlučio na slabljenje bolivara „crveni petak”, dok je opozicija sigurna da je on još crnji od istorijskog „crnog petka” 13. februara 1983. kada je tadašnja vlada Luisa Erera Kampinsa dekretom devalvirala bolivar za 28 odsto.