Sila i štrajk

Blokade saobraćajnica, naročito ukoliko one imaju međunarodni karakter, nezakonite su po više osnova. To znači da su vlasti, i bez posebne uredbe koju je donela vlada, mogle da angažuju snage reda i obezbede doslednu primenu zakona. Štaviše, to im je obaveza. Ali ovde nije reč o doslednoj primeni zakona nego o političko-ekonomskom problemu za čije je rešavanje potrebno mnogo više od sile kojom raspolažu organi reda.

Vladina odluka da donese posebnu uredbu kojom nalaže deblokadu saobraćajnica otuda ima karakter političkog stava. Njome se hoće reći da država uveliko trpi neprihvatljivo visoku ekonomsku štetu i da razmišlja o mogućnosti da posegne za nepopularnom merom kakva je primena sile, koju bi rado izbegla. To je i poruka štrajkačima da neće biti tolerisani do u nedogled.

Vlasti su i same kumovale ovakvoj situaciji dozvolivši unazad nekoliko godina da grupe od po nekoliko stotina nezadovoljnika blokiraju važne saobraćajnice i isposluju ispunjavanje svojih zahteva. Ispostavilo se, dakle, da takva mera može da donese rezultate, pa zašto je onda ne primenjivati.

Tako se došlo do raširenog uverenja da su blokade jedan sasvim normalan oblik protesta i da bi, u skladu sa tim, svaka primena sile mogla da se tumači kao juriš vlasti na gladne radnike. A to je daleko od istine jer blokiranje ključnih saobraćajnica nije deo zaista masovnih protesta i velikih socijalnih i političkih previranja, kojih za sada nema.

U osnovi svega je činjenica da sve veći broj ljudi ostaje bez prihoda i da čak i cela područja, poput Kuršumlije i okoline, tonu u socijalno beznađe. U skladu sa tim, i rešenje problema na prvi pogled deluje krajnje jednostavno – vlasti treba nezadovoljnim radnicima da obezbede posao i zaradu i oni će biti potpuno zadovoljni.

U praksi, naravno, ništa nije tako jednostavno. Fabrike u kojima radnici žele da rade su upropašćene, a tržište za robu koju su proizvodile odavno su preuzeli neki drugi proizvođači. Blokade saobraćajnica možda su mogle da pomognu u trenutku kada je propadanje počelo, ali sada ne mogu. Mnogi od štrajkača tvrde da godinama nisu primili plate, ali istina je da oni nisu radili nego su dolazili na posao i čuvali svoja radna mesta i da za to nisu dobijali platu.

Nameće se pitanje zašto se radnici nisu bunili ranije. Odgovor je jasan – nastojali su da, makar formalno, zadrže radna mesta i sada se za njih bore i traže da im država obezbedi plate. Danas, međutim, može da pomogne samo stvaranje stabilnih uslova poslovanja kako bi se privuklo više investicija i otvorila nova radna mesta na kojima će se zaista raditi.

Blokada puteva može da donese samo neku jednokratnu „crkavicu” na račune štrajkača, ali ne može da reši problem. Deblokada puteva i pruga silom može da bude delotvorna samo ukoliko vlasti obezbede da u dogledno vreme tim istim putevima pristignu nove investicije i poslovi.