Ode sve u potrošnju

Sva sredstva masovnih komunikacija izveštavala su proteklih dana da je na beogradskom mostu „Gazela”, na ključnom saobraćajnom koridoru E-10, pukao glavni nosač, te da je neophodna hitna kapitalna rekonstrukcija  a novca nema. Po„litika” je (31. januara) na prvoj strani pod naslovom „Čekamo kredit za Gazelu” prenela izjavu gradonačelnika Beograda da ako do 15. marta ne dobijemo odobrenje evropskih banaka, zadužićemo se na drugom mestu”.

Ovo je dobra metafora ukupnog stanja u kome se nalazi srpska privreda i društvo u celini. Dakle, posle devet godina „svakodnevnog napredovanja u svakom pogledu”, Beograd i Srbija nemaju para da zakrpe glavni nosač na „Gazeli”, tako da moraju da se zaduže.

Duže vreme, a naročito poslednjih meseci, svedoci smo ogromnog nezadovoljstva građana stanjem u kome se srpska privreda nalazi, a što je i najubedljiviji dokaz neuspešnosti ekonomskih reformi koje se sprovode u Srbiji.

Nove vlasti su ubrzo posle „srpske oktobarske revolucije” 2000. godine euforično nudile viziju savremene demokratske Srbije u kojoj će u kratkom periodu (za godinu-dve) doći do ekonomskog prosperiteta i osetnog rasta standarda stanovništva. U tom cilju organizovani su karavani („Srbija na dobrom putu”,  „Ponosna Srbija”)  sastavljeni od vladinih ekonomskih „eksperata” i „estradnih” akademskih ekonomista  koji su krstarili gradovima Srbije, a „nezavisna” sredstva informisanja svemu tome davala su ogromnu medijsku potporu.

Neverovatno ali istinito, oni su tu euforiju zasnivali na ekonomskim teorijama (neoklasična), strategijama (neoliberalna šok terapija) i politikama (Vašingtonski dogovor) koje su se, u poslednjoj deceniji 20. veka, svuda u svetu pokazale izuzetno neuspešnim  u svim državama gde su primenjivane (evropske postsocijalističke i zemlje Latinske Amerike).

Ekonomska politika u Srbiji od 2000. godine vođena je na principima Vašingtonskog dogovora  neoliberalnog programa radikalnih ekonomskih reformi (koji su razradili MMF, Svetska banka i administracija SAD  ministarstva finansija i USAID-a) čiji su osnovni elementi: stabilizacija, liberalizacija i privatizacija. Vašingtonski dogovor u suštini predstavlja le„po upakovani” kodifikovan program ekonomskog neokolonijalizma koji se realizuje u interesu krupnog kapitala (pre svega, velikih transnacionalnih kompanija) koji ima ogromnu finansijsku moć da u siromašnim zemljama oblikuje politički i medijski prostor i usmerava ekonomsku politiku prema svojim interesima, te istovremeno onemogućava svaku kritiku.

Naši ekonomski „eksperti” su stabilizaciju, uglavnom, sveli na politiku precenjenog kursa dinara koja ,,poskupljuje” domaću robu na inostranom i domaćem tržištu, te destimuliše izvoz, a podstiče uvoz i vodi masovnom  ,,gušenju” domaće proizvodnje. Radikalnom liberalizacijom  ,,postoktobarske”  vlasti su doprinele dodatnom „gušenju” domaće proizvodnje pošto je prosečna uvozna carinska stopa svedena na jednocifrenu, a ukinuta su i skoro sva vancarinska ograničenja.

Nepromišljena stabilizacija i privatizacija dovele su do „gušenja” proizvodnje i obaranja vrednosti naših preduzeća koja, u uslovima masovne privatizacije, prelaze u ruke novih vlasnika po izuzetno niskim cenama, pa su dobrim delom u pravu oni koji govore o rasprodaji državne imovine. Pored toga, ostvareni prihodi od privatizacije se, uglavnom, ne koriste za privredni razvoj nego za tekuću budžetsku potrošnju.

Samo po osnovu prihoda od privatizacije i novih zaduženja u inostranstvu Srbija je od 2000. godine zabeležila priliv od preko 30 milijardi dolara i skoro sve to je otišlo u potrošnju. Srpska vlast skoro celu deceniju ponašala se kao seoski bećar koji ništa ozbiljno ne radi i živi od toga što rasprodaje očevinu (privatizacija) i zadužuje se kod komšija (zaduživanje u inostranstvu).

Takvom „bećarskom ekonomijom” pojeli smo, ne samo svoju nego, i budućnost narednih generacija.

ekonomista, profesor univerziteta