PKB i primer za ugled

Poslednjih dana osećam neko zadovoljstvo. To zadovoljstvo potiče od vesti da će naš i po imenu čuveni Pe-Ka-Be konačno biti – beogradski!

To potvrđuje gradonačelnik Beograda, a Milan Veljović, prvi čovek Kombinata, između ostalog, ističe kako se već godinama ,,radi o glavi PKB-a” (iako nije baš tako rekao) – kako privatizovati PKB, kome će pripasti, pod kojim uslovima, i šta sve ide uz to.

Nema sumnje da su obe velike grupe razloga, koje se navode za opstanak PKB-a, važne. Da se hrani Beograd, prva je grupa razloga. Ali budimo iskreni, sve što ima PKB, to je malo za Beograd. Uz to, zna se: u velike gradove hrana se dovlači sa svih strana. Drugo – da se sadašnje prostranstvo sačuva za budući mnogo veći grad. Za budući velegrad treba sačuvati sve oko Beograda, ne samo ono na banatskoj strani već i ono u Zemunu, Surčinu, Obrenovcu.

Samo time se ne završava sa grupom razloga zašto da PKB bude beogradski! Jer u te razloge spada i – ugledna poljoprivreda! Da malo objasnimo. O poljoprivredi svi znaju – sve. Pre svega da je poljoprivreda veliki potencijal. Ali niko ne zna do kada će taj potencijal da bude samo – u priči.

I drugo – u poljoprivredu se svi razumeju. Znali bi da uzoru i poseju, da utove svinju, da oberu šljivu! Samo, treba ih pitati zašto ta ,,njihova” njiva daje upola manji prinos nego slična u susedstvu, zašto duplo duže tovimo svinje i potrošimo 50 odsto više hrane itd.

I, da se malo ,,odmaknemo” od poljoprivrede i problema o kome je reč. Da se setimo jedne stare mudrosti: ,,Ako mi ispričaš – zaboraviću, ako vidim – setiću se, ako uradim – znaću”. Zašto je baš ova mudrost važna?

Svakako i zbog saznanja da su poljoprivrednici najnaprednije Evrope gotovo ,,u dlaku” isti, kakvih je u Srbiji više stotina hiljada. Stoga se odmah nameće pitanje – zašto nije tako i kod nas? Kad se ,,stvar odmota“, onda se vrlo brzo dođe do jedne veoma velike razlike, uslovno nazvane – školovanje. I to, ,,usmereno školovanje”, da se dobije ,,titula”, koja približno glasi ,,stručni radnik-poljoprivrednik”; školovanje kroz praktičan rad – oko 80 odsto je stvarni rad, a oko 20 odsto – teorija. Na agrarno vodeće zemlje Evrope ugleda se ceo svet. A one su postale (i opstaju) kao vodeće i zbog toga što imaju veći broj svojih imanja za stvarnu obuku. Ovo je svake godine sve važnije, pošto treba pratiti sve brži razvoj poljoprivrede.

I da povežemo početak s krajem: PKB je u svojih (prvih) pedesetak godina poslužio velikom broju đaka, studenata i stručnjaka nekadašnje Jugoslavije i mnogih država sveta – da ,,ispeku zanat”. Sve one države Evrope, na koje se ugleda agronomski deo sveta, imaju stalna imanja na kojima obučavaju i mlade i starije. Kao zaključak treba apelovati: zašto samo za trajno spojiti PKB i Beograd? Zar to ne može da bude – primer za ugled? Na primer za – Vojvodinu? Ili, za svaki od budućih regiona Srbije – da svaki sa svojim specifičnostima ima svoje – ogledno poljoprivredno imanje. U vezi s tim evo još jedne mudre pouke koja se odnosi na poljoprivredu: „Ako hoćeš da uradiš nešto dobro za godinu dana – posej kukuruz; ako hoćeš za 10 godina – posadi voćku; ako pak hoćeš za 100 godina – školuj ljude.

profesor univerziteta u penziji