Političari samo pričaju...

Rada Stijović

U Srbiji se sve više priča, a sve manje govori, razgovara, raspravlja, pripoveda, besedi, izlaže, izjavljuje, saopštava, iznosi mišljenje, odgovara. Na vestima se priča o događajima prethodnih dana, na predstavljanjima knjiga priča se o ostvarenjima pojedinih autora, studenti pričaju o ispitnim pitanjima, slušamo kako se o podeli Kosova nikada nije pričalo, prijatelji pričaju u četiri oka ili preko telefona, čak se i jezici pričaju. Glagol pričati gotovo agresivno se nameće (nameću ga) umesto svih onih navedenih na početku, a i mnogih drugih.

Nedavno je neko rekao kako je to u redu, jer reči vremenom proširuju značenja. Ovo drugo je tačno, ali ovde se radi o potiskivanju niza drugih glagola, što nesumnjivo vodi siromašenju jezika i smanjivanju njegovih izražajnih mogućnosti. Informacije na vestima se mogu i saopštiti, o njima se može govoriti, na ispitna pitanja treba odgovarati, o podeli Kosova se (ne)može razgovarati ili raspravljati, to pitanje (ne)možemo razmatrati, a jezike možemo samo govoriti (osim ako ih ne znamo dovoljno dobro, pa se njima samo služimo: On govori ruski i nemački, a služi se i francuskim). Nekoliko upitanih srednjoškolaca koji uče engleski i nekoliko koji uče francuski nepogrešivo je napravilo razliku između talk i speak, odnosno raconter i parler, ali su u upotrebi glagola govoriti i pričati mahom svi bili nesigurni.

Glagol pričati možemo i dalje upotrebljavati u značenju „saopštavati kakvu priču, usmeno kazivati, pripovedati” (Pričao je o svojim zgodama. Počelo se pričati kako je vlada slaba). Možemo ga upotrebiti i u značenju „govoriti”, ali je tada mahom pejorativan, znači čak i „govoriti neistinu, izmišljati, obmanjivati govorom” (Neka doktori pričaju šta znaju, ja ću se držati svoga. Šta vi tu meni pričate!). Ta pejorativnost dolazi do izražaja i u izrazima kao: „pričam ti priču” (to je besmislica, glupost, neozbiljna stvar) i „priča Markove konake” (priča dugo i opširno o nečem nevažnom, beznačajnom). Odnos glagola pričati i govoriti može dobro da ilustruje primer iz svakodnevnog govora: Veruješ li ti u ono što govore političari? Ma ne, oni samo pričaju!

Trebalo bi da o svemu ovome povedu računa bar profesori, lektori i novinari, koje profesija obavezuje da brinu o lepoti i bogatstvu jezika.

***

Odgovorićemo i na pitanje našeg čitaoca: „Da li je moguće da je glagol unići ispravan, tj. da li je ravnopravan s glagolom ući?“

Glagol unići je regularno sagrađen od glagola ići i prefiksa un, koji se razvio od starog prefiksa vn (između ova dva suglasnika je nekada bio poluglas, koji je teško obeležiti u novinskom članku, a koji se zajedno sa v razvio u vokal u). Ovaj glagol nalazimo zabeležen u šestotomnom Rečniku srpskohrvatskoga književnog jezika Matice srpske, kao i u Pravopisu iz 1960. Međutim, on je gotovo u potpunosti izašao iz upotrebe (zato ga i ne donosi jednotomni Rečnik srpskoga jezika, kao ni Pravopis iz 1993) i zato treba koristiti oblik ući.