Ponekad sebi ličim na skitnicu

Scenska kantata „Atlas” večeras je ponovo pred publikom. Jedan sat u Ateljeu 212, od 20.00 do 21.00, ispuniće zvuci muzike Anje Đorđević, koju poznata autorka sama peva, sa njom je i desetočlani orkestar, dok će tekst govoriti Vladislava Đorđević.

Prvi i jedini put „Atlas” je izveden pre nepune dve godine, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Bio je Vidovdan – Anjin rođendan. I sve je odlično prošlo, sala puna, iako je „Atlas” te večeri imao zaista žestoku konkurenciju, a jedna je bio violinista Stefan Milenković, koji je održao koncert u „Sava centru”. Tek, od tada „Atlasa” više nije bilo, ni u JDP, niti bilo gde. Pitamo: zašto? „Pitajte Jugokoncert?” – sa lakom šaljivom notom, odgovara nam Anja Đorđević. Posle nam objašnjava kako je njena muzika prilično scenična, da to često nisu klasični koncerti, i da njene muzičke predstave zahtevaju malo veće budžete. Zna ona to dobro i kad počne da piše muziku, ali šta vredi kad umetnica baš to preferira. Iz njene muzike prosto se „čuje” pozornica. Za njeno stvaralaštvo takođe je karakteristično da ona razmišlja o muzici kroz glas, često sopstveni, kojim se i večeras predstavlja. Ovaj nečiji dvostruki dar – kompozitor koji peva – neće vam se ukazati često na podijumima umetničke muzike.

Za kompozitora Anju Đorđević moglo bi se reći kako joj „hazard”, umetnički, nije nimalo stran, sklona je ona i drugim autorskim avanturizmima. Kaže nam: „Ja nisam neki samo seriozni, klasični muzički profil, ja volim da se zaputim i u neke druge muzičke svetove i da tako neprestano širim svoje umetničke vidike. Radila sam ja i sa Bregovićem, filmsku muziku, zatim staru, renesansnu, bilo je i etno zvuka... Sve je to, po meni, i te kako zdravo za moje muzičko mišljenje i ne smatram da zbog takvih izleta mogu izgubiti svoj muzički identitet”.

Šta se u međuvremenu desilo sa „Atlasom”? – „U muzičkom delu ništa, u likovnoj sferi prilično. Posebno je u tome svetlo dobilo na značaju. Nema više igračice (a i ja sam na sceni mirnija), ni dirigenta, ali je tu sada živi narator. Ovo je, ipak, jedan preoblikovan „Atlas”. Ja mnogo volim JDP, dosta sam tamo radila, ali mi se čini da je za moju scensku kantatu Atelje 212 jedan malo poželjniji prostor, koji pruža nešto više intimne atmosfere – kaže Anja Đorđević.

Da podsetimo i kako se rađalo ovo delo. Njegovo polazište bila je jedna knjiga „TERET – Mit o Atlasu i Herkulu” autorke Dženet Vinterson. Korišćeni su fragmenti iz originalnog teksta, a tu su i pesme iz pera mladih dramaturga: Milene Bogavac, Maje Pelević, Periše Perišića i Marije Stojanović. „Atlas” traži odgovore na večna pitanja: ko smo, odakle smo, zašto smo, šta je pre nas bilo... Stare teme o prapočetku ovde se dalje izmeštaju od univerzalnog ka sferi života jedinke. Inače, ovoga puta inscenaciju potpisuje Igor Vasiljev.

Zanimalo nas je još i kakav je dalji život „Atlasa”, premda znamo da je to danas jedno teško pitanje. Anja Đorđević tačan odgovor ne zna, ali evo još jednog „izmeštanja”, u suprotnom pravcu, od pojedinačnog ka opštem:

– Beograd nema stalnu scenu za ovakve modernije muzičke tvorevine. Za muzičko pozorište koje nije tradicionalno, koje nije ni opera ni klasični mjuzikl. Ovakva dela, s malo više sreće, pojave se katkad na festivalima, ali im je dalja sudbina najčešće neizvesna. Sama sebi ličim na nekakvu skitnicu koja traži da neko njenoj umetnosti ukaže malo gostoprimstva. Mislim da bi bilo jako dobro da ovaj grad nađe neko mesto koje bi moglo biti kuća za ovakve naše programe bez doma. Kada bismo se, recimo, „popeli” na Peti sprat, scenu u Narodnom pozorištu, mislim da bi to bilo dobro rešenje. Za sve.

Za „Atlas”... i slične!