Понекад себи личим на скитницу

Сценска кантата „Атлас” вечерас је поново пред публиком. Један сат у Атељеу 212, од 20.00 до 21.00, испуниће звуци музике Ање Ђорђевић, коју позната ауторка сама пева, са њом је и десеточлани оркестар, док ће текст говорити Владислава Ђорђевић.

Први и једини пут „Атлас” је изведен пре непуне две године, у Југословенском драмском позоришту. Био је Видовдан – Ањин рођендан. И све је одлично прошло, сала пуна, иако је „Атлас” те вечери имао заиста жестоку конкуренцију, а једна је био виолиниста Стефан Миленковић, који је одржао концерт у „Сава центру”. Тек, од тада „Атласа” више није било, ни у ЈДП, нити било где. Питамо: зашто? „Питајте Југоконцерт?” – са лаком шаљивом нотом, одговара нам Ања Ђорђевић. После нам објашњава како је њена музика прилично сценична, да то често нису класични концерти, и да њене музичке представе захтевају мало веће буџете. Зна она то добро и кад почне да пише музику, али шта вреди кад уметница баш то преферира. Из њене музике просто се „чује” позорница. За њено стваралаштво такође је карактеристично да она размишља о музици кроз глас, често сопствени, којим се и вечерас представља. Овај нечији двоструки дар – композитор који пева – неће вам се указати често на подијумима уметничке музике.

За композитора Ању Ђорђевић могло би се рећи како јој „хазард”, уметнички, није нимало стран, склона је она и другим ауторским авантуризмима. Каже нам: „Ја нисам неки само сериозни, класични музички профил, ја волим да се запутим и у неке друге музичке светове и да тако непрестано ширим своје уметничке видике. Радила сам ја и са Бреговићем, филмску музику, затим стару, ренесансну, било је и етно звука... Све је то, по мени, и те како здраво за моје музичко мишљење и не сматрам да због таквих излета могу изгубити свој музички идентитет”.

Шта се у међувремену десило са „Атласом”? – „У музичком делу ништа, у ликовној сфери прилично. Посебно је у томе светло добило на значају. Нема више играчице (а и ја сам на сцени мирнија), ни диригента, али је ту сада живи наратор. Ово је, ипак, један преобликован „Атлас”. Ја много волим ЈДП, доста сам тамо радила, али ми се чини да је за моју сценску кантату Атеље 212 један мало пожељнији простор, који пружа нешто више интимне атмосфере – каже Ања Ђорђевић.

Да подсетимо и како се рађало ово дело. Његово полазиште била је једна књига „ТЕРЕТ – Мит о Атласу и Херкулу” ауторке Џенет Винтерсон. Коришћени су фрагменти из оригиналног текста, а ту су и песме из пера младих драматурга: Милене Богавац, Маје Пелевић, Перише Перишића и Марије Стојановић. „Атлас” тражи одговоре на вечна питања: ко смо, одакле смо, зашто смо, шта је пре нас било... Старе теме о прапочетку овде се даље измештају од универзалног ка сфери живота јединке. Иначе, овога пута инсценацију потписује Игор Васиљев.

Занимало нас је још и какав је даљи живот „Атласа”, премда знамо да је то данас једно тешко питање. Ања Ђорђевић тачан одговор не зна, али ево још једног „измештања”, у супротном правцу, од појединачног ка општем:

– Београд нема сталну сцену за овакве модерније музичке творевине. За музичко позориште које није традиционално, које није ни опера ни класични мјузикл. Оваква дела, с мало више среће, појаве се каткад на фестивалима, али им је даља судбина најчешће неизвесна. Сама себи личим на некакву скитницу која тражи да неко њеној уметности укаже мало гостопримства. Мислим да би било јако добро да овај град нађе неко место које би могло бити кућа за овакве наше програме без дома. Када бисмо се, рецимо, „попели” на Пети спрат, сцену у Народном позоришту, мислим да би то било добро решење. За све.

За „Атлас”... и сличне!