Škola i prošlost

Ko je pažljivo pratio javnu i političku debatu o Srebrenici, mogao je da čuje neobičan broj različitih glasova. Srpska javnost se upetljala oko razlikovanja „zločina svih zaraćenih strana” i „zločina genocida”.

Dok je rasprava još trajala, direktor Građanskih inicijativa Miljenko Dereta je napisao i u ,,Politici” (1. aprila) objavio, između ostalog, i sledeće: „Da li ćemo, recimo, u školske programe uvesti i temu ratnih zločina i genocida u Srebrenici kao što su to učinili u Nemačkoj povodom zbivanja u Drugom svetskom ratu? Činjenica da je odgovornost za holokaust tema kojom se celo nemačko društvo bavi temeljno i dugoročno nije ni na koji način umanjila njegov ugled, značaj njegove kulture, njegovu ekonomsku snagu.”

Šta se mora prigovoriti ovom predlogu? Najpre, nemoguća analogija između Srebrenice i holokausta. Takvo poređenje i kontekstualizacija genocida nad šest miliona Jevreja i više hiljada srebreničkih muslimana je čist primer uvrede za milione pobijenih Jevreja. Antisemitska državna politika se poredi sa jednim ratnim događajem koji je bio jedini takvog karaktera u trogodišnjem ratu u BiH i bez dokumenata o izdavanju naredbe za masovno ubijanje zarobljenih vojnika.

Drugo, nije tačno da holokaust nije uticao na ugled, kulturu i ekonomiju Nemačke. Taj događaj je deo opšteg pamćenja a ono strukturira raznolike vrednosne stavove i praktična ponašanja među narodima i pojedincima. A ne sme se zaobići ni geopolitički istorijski kontekst posle Drugog rata.

Treće, predlagač očigledno ne razume strukturu prosvetnih ustanova. Moderno obrazovanje (programi, udžbenici, rad nastavnika, nastavna sredstva) utemeljeno je na naučnim saznanjima. Školski programi i udžbenici kao i svi drugi elementi nastavnog procesa zasnivaju se na rezultatima naučnih znanja, kako o prirodi tako i o društvu i čoveku. Stavljanje Srebrenice u kontekst nastave previđa činjenicu da u aktuelnim polemikama o ovom zločinu učestvuju obični građani, političari, sudovi (i pravnici) i poneki naučnik. Dominantan je politički govor, a u demokratskim društvima takav stav nije relevantan za prosvetu.

Ako neko misli da Srebrenica treba da uđe u školske programe onda: 1) taj događaj mora naučno da se istraži, 2) i svi drugi zločini bi imali mesto u nastavnom programu.

Šta je problem sa Srebrenicom? Teorija pojma genocid. Ako težimo istini o društvenim događajima, onda je najpouzdanija naučna istina. Istina svakodnevice, političara i sudija je ispod istine koju utvrđuje nauka. Političari i sudije koriste pojmove koje nauka utvrđuje, a to znači da nije konačna reč suda o nekom događaju (jer primenjuje pozitivne propise) već reč nauke iz čijih teorijskih postavki se izvode oblici prakse. Kako sada stoje stvari, naučni pojam genocida (istrebljivanje svih kategorija jedne nacije sa svesnom namerom i planom) ne može da se primeni na slučaj Srebrenica.

Četvrto, eventualno nasilno ubacivanje ovog događaja u nastavne programe izazvaće oprečne komentare, pa i krupna nezadovoljstva roditelja i učenika, pre svega u Srbiji a i tamo gde žive Srbi. Tako, umesto da socijalizuje decu za razumevanje i prevazilaženje tragičnih događaja, škola će postati mesto javnih i potisnutih osujećenosti. Škola će ići jednim a društvena stvarnost drugim putem.

Uostalom, već smo nešto slično imali sa partizanskom crno-belom slikom jugoslovenske i srpske istorije. Ko sme da dvaput ponavlja iste greške.

sociolog, naučni savetnik