Kosa ne mo­ra bi­ti opra­na!

Pokojni pesnik Raša Livada negde je taksativno zapisao da je od poezije „besmisleniji samo razgovor o poeziji“. Tada mi se ta jeretična i nedovoljno zapažena kvalifikacija činila izvrsnom. Te je se setih u ovoj polemici oko predstave „Kosa“, a koju sam (delimično) premijerno propratila šezdeset posto u sali i četrdeset odsto u foajeu, dok sam onu davnašnju, Mire Trailović, iz šezdeset devete, gledala pomno, bez FOAJERISANjA i ostalih sortnih vina „Živković“.

„Kosa“, kao kultna pobuna iz vremena studentskih nemira, seksualne revolucije i trenda malih grudi koje se ne pakuju u donjogornji veš, nije nostalgična uspomena na profuralo sa Vihorom, već je kulturološki legat za istoriju moderne civilizacije. Niti su brodvejska, niti beogradska premijera presudne za ovaj aktuelni fenomen, niti je odveć odlučujući antologijski Formanov film! „KOSA“ više ne postoji i KOSA SE NE NOSA! Bežanijska kosa je već nešto drugo.Tamo obitavaju oni koji su je onomad nosili.

Te je, grandiozni napor Kokana Mladenovića i momčadi, od kojih je pokoja momčad izvrsna i u polu i u rasi i u veroispovesti – ipak nedovoljno uverljiv poduhvat u postistorijskom komentaru naše epohe i odgovarajuće kulture.

Čini se da je od „Kose“ ostao ili pre-ostao samo dobar posao, marketinški bum-tras, ali nikako čist umetnički BEO-TRANS. Ni reditelj Mladenović nije jedini ili glavni promotor ovakvog (pr)omašaja, već je „kriva sirotinja raja koje globe davati ne može ni trpeti snobovskog zuluma“...

Izvesno je i opravdano da je „Kosa“ s dobrim razlozima i manje dobrim ishodom izazvala polemiku na stranicama Kulturnog dodatka, ali se postavlja pitanje: ko se u polemici javlja, ko se ne odjavljuje, ko je arbitar, ko je artist, a ko model?!

Većini, onoj koja stručno ili nestručno, obožavalački ili tek (malo)građanski prati pozorišnu produkciju, nejasna je i sama POJAVA ove predstave na kultnoj teatarskoj sceni, jer se niko ne usuđuje da kaže: „Car je go!“ („Carevo novo odelo“, Andersenova bajka)

Car je go, jer je uslovno re-make zakasnio! Tako da je i carev krojač zadocnio sa isporukom odgovarajućeg kostima za promociju vlasti i replike protiv vlasti. Ne mogu a da u ovoj prilici ne pomenem roman Marka Vidojkovića, „Kandže“, jer mi se upravo trenutak, sa retardiranim delovanjem, čini najprikladnijim za realizaciju jedne ovakve predstave. Kad kažem predstava, prevashodno mislim na predstavu osvajanja slobode, a ne na bezobalnu upotrebu teatarskog proscenijuma.

Bez obzira na to što su neki bardovi i neprikosnoveni (pro)cenitelji stanja duha i estetike iskazali svoje afirmativne sudove o ovom performansu anarholiberalne razbibrige – u ovom trenutku i okruženju, „Kosa“ ostaje samo spomenar, leksikon i svojevrstan adresar sa znakovima krstića ili kakvog drugog znamena. Pored puta. A to što su intelektualci – ne baš listom – no ipak pohrlili da se na ovu temu iskažu, nije priča niti analitička, niti nostalgička. Najpre je, čini se, sintetička.

Ako ste u cajtnotu, kosu nemojte prati. Operite periku!