Кoса не мо­ра би­ти опра­на!

Покојни песник Раша Ливада негде је таксативно записао да је од поезије „бесмисленији само разговор о поезији“. Тада ми се та јеретична и недовољно запажена квалификација чинила изврсном. Те је се сетих у овој полемици око представе „Коса“, а коју сам (делимично) премијерно пропратила шездесет посто у сали и четрдесет одсто у фоајеу, док сам ону давнашњу, Мире Траиловић, из шездесет девете, гледала помно, без ФОАЈЕРИСАЊА и осталих сортних вина „Живковић“.

„Коса“, као култна побуна из времена студентских немира, сексуалне револуције и тренда малих груди које се не пакују у доњогорњи веш, није носталгична успомена на профурало са Вихором, већ је културолошки легат за историју модерне цивилизације. Нити су бродвејска, нити београдска премијера пресудне за овај актуелни феномен, нити је одвећ одлучујући антологијски Форманов филм! „КОСА“ више не постоји и КОСА СЕ НЕ НОСА! Бежанијска коса је већ нешто друго.Тамо обитавају они који су је ономад носили.

Те је, грандиозни напор Кокана Младеновића и момчади, од којих је покоја момчад изврсна и у полу и у раси и у вероисповести – ипак недовољно уверљив подухват у постисторијском коментару наше епохе и одговарајуће културе.

Чини се да је од „Косе“ остао или пре-остао само добар посао, маркетиншки бум-трас, али никако чист уметнички БЕО-ТРАНС. Ни редитељ Младеновић није једини или главни промотор оваквог (пр)омашаја, већ је „крива сиротиња раја које глобе давати не може ни трпети снобовског зулума“...

Извесно је и оправдано да је „Коса“ с добрим разлозима и мање добрим исходом изазвала полемику на страницама Културног додатка, али се поставља питање: ко се у полемици јавља, ко се не одјављује, ко је арбитар, ко је артист, а ко модел?!

Већини, оној која стручно или нестручно, обожавалачки или тек (мало)грађански прати позоришну продукцију, нејасна је и сама ПОЈАВА ове представе на култној театарској сцени, јер се нико не усуђује да каже: „Цар је го!“ („Царево ново одело“, Андерсенова бајка)

Цар је го, јер је условно re-make закаснио! Тако да је и царев кројач задоцнио са испоруком одговарајућег костима за промоцију власти и реплике против власти. Не могу а да у овој прилици не поменем роман Марка Видојковића, „Канџе“, јер ми се управо тренутак, са ретардираним деловањем, чини најприкладнијим за реализацију једне овакве представе. Кад кажем представа, превасходно мислим на представу освајања слободе, а не на безобалну употребу театарског просценијума.

Без обзира на то што су неки бардови и неприкосновени (про)ценитељи стања духа и естетике исказали своје афирмативне судове о овом перформансу анархолибералне разбибриге – у овом тренутку и окружењу, „Коса“ остаје само споменар, лексикон и својеврстан адресар са знаковима крстића или каквог другог знамена. Поред пута. А то што су интелектуалци – не баш листом – но ипак похрлили да се на ову тему искажу, није прича нити аналитичка, нити носталгичка. Најпре је, чини се, синтетичка.

Ако сте у цајтноту, косу немојте прати. Оперите перику!