Priče iz Arhipelaga gulaš

Jednom mi je pisao Sava Babić, želeo je da prevede moju knjigu istočnoevropskih viceva, „Proleteri svih zemalja, izvinite me!“ – kaže Đerđ Daloš na početku razgovora za naš list koji smo vodili u Lajpcigu, gde mu je upravo bila uručena Velika nagrada lajpciškog sajma knjiga za evropsko razumevanje. Ovaj mađarski romansijer i publicista koji decenijama živi u egzilu, najpre u Beču, pa u Berlinu, kao slobodan umetnik, dobio je nagradu za knjigu „Gvozdena zavesa se diže: kraj diktatura u istočnoj Evropi“.  

Vaše knjige bave se „smešnom stranom istorije“. Ali i uticaja istorije napojedince, poput Robija Singera, junaka Vašeg romana „Obrezivanje“. Kakav je bio model preživljavanja mađarsko-jevrejskog komuniste, kako ste tog junaka (i sebe) tada nazvali?

To je bilo pedesetih godina, tokom prve faze komunizma, koja je u Mađarskoj bila prilično teroristička, ali je došla posle rata, a Jevreji su 1944. godine istrebljeni, petsto–šesto hiljada njih. Stoga je veliki deo jevrejskog stanovništva simpatizirao sa komunistima i Sovjetskim Savezom. Rusi su oslobodili Mađarsku, bar žrtve. Dečak Robi Singer, moj junak, autobiografski je, ali ne stoprocentno. On živi u Mađarskoj i Jevrejin je, ali zemlja je komunistička. Zato njegova baba kaže: svuda govori da si Mađar. Ali ni svi Mađari, niti svi Jevreji nisu komunisti, a postoji i četvrta stvar, hrišćanstvo.

Kako ste Vi to rešili?

Bio sam sasvim drugačiji od svog junaka, u detinjstvu sam poznavao jevrejsku religiju i sve hrišćanske sekte: baptizam, metodizam, ružne male sekte. Imao sam toliko mnogo bogova! I od tih bogova pobegao sam komunističkom bogu, i taj komunizam kao da je razrešio sukobe među religijama. Kao komunisti, svejedno ti je da li si Mađar ili Jevrejin i zato sam bio komunista sa sedamnaest, osamnaest godina, a onda je došlo do mog sukoba sa komunizmom.

Bili smo mladi, romantični i tražili smo jednu socijalističku zemlju u kojoj je sve dobro. Mogli smo odabrati i Jugoslaviju jer je Jugoslavija bila najslobodnija socijalistička zemlja. Ali nismo znali ni za Jugoslaviju, samo za revizioniste. Tako smo postali maoisti. To je dovelo dotle da smo osuđeni, sudilo nam se šezdeset osme. To je bilo važno za mene, jer više nisam mogao da pravim karijeru.

U nagrađenoj knjizi „Dizanje gvozdene zavese“ govorite o kraju diktature u Istočnoj Evropi, u zemljama Varšavskog pakta. Kritični ste prema procesu demokratizacije u tim zemljama?

Da, u toj knjizi pričam o procesu odvajanja tih zemalja od SSSR-a. Počinje Gorbačovljevim nastupom u julu 1986. na plenumu Politbiroa. On kaže: nikad više SSSR neće slati tenkove kao 1956. u Mađarsku i 1968. u Češku, ne želimo vodeću ulogu u tim zemljama. To znači da želi da ih skine s vrata, da SSSR želi da se otarasi svojih satelita. Previše su koštali. To je izazvalo eroziju u tim zemljama u kojima je na vlast došla slaba druga garnitura komunizma, dosadni, osrednji ljudi, sitni sivi birokrati koji nisu znali šta da rade sa ekonomijom, šta sa opozicijom. Dakle jedna slaba, oslabljena diktatura.

Kad govorite o Mađarskoj, pominjete opasnost hladnog rata između levice i desnice, nacionalističke i demokratske elite...

U svim zemljama je, kad se srušio komunizam, nastupio nacionalistički talas. Koji je s jedne strane prirodan, kao reakcija na sovjetsko tlačenje. A s druge je to sasvim pogrešan put, jer nacionalizmom ne mogu da se reše problemi. To je bekstvo od problema, u Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, sve što je nastupilo posle toga, i u Jugoslaviji, to je bekstvo od slobode. Sloboda je vakuum, sloboda je odgovornost, a društvo u tim zemljama nije bilo zrelo za nju, nije bilo spremno da preuzme odgovornost. Nacionalizam je bio pogrešan odgovor na ispravno pitanje. I danas je tako. U Mađarskoj je liberalna levica, leva socijalistička vlada načinila mnogo grešaka: korupcija, upropašćena privreda, nekompetentnost, i sad dolazi konzervativna desnica.

Zašto se knjiga o mađarskoj opoziciji zove „Arhipelag gulaš“?

To je knjiga napisana pre njenog ujedinjenja, 1986, u njoj sam napisao istoriju mađarske opozicije. Konrad je bio velika figura mađarske opozicije. Imre Kerteš ne, nije bio pristalica sistema, ali bio je više apolitičan. On je veliki pisac, posle Aušvica se nije hteo mešati u mađarsku politiku. Družili smo se sedamdesetih, tada se pojavila knjiga Besudbinstvo u 5.000 primeraka, i posebna zvanična partijska centrala je uvek određivala gde koja knjiga da dobije recenzije. A Kertešova knjiga dobila je recenzije samo u dvema novinama, zbog jevrejske teme, to nije bilo zgodno. Hteli su da čitavu stvar gurnu pod tepih. To je vrlo radikalan roman. Što se tiče uloge Mađarske, ide prilično daleko. Vrlo je dobar, ali ne za komuniste.

Naslov je trebalo da bude aluzija na Solženjicinov „Arhipelag Gulag“, ali pošto je Mađarska u zapadnim medijima važila za gulaš-komunizam, dao sam taj naslov kako bih malo umanjio patos, dodao ironije u čitavu stvar. Posle objavljivanja moje knjige došlo je do ujedinjenja opozicije, i išlo je tako brzo da je sada već sve arheologija.

Napisali ste knjigu o Ani Ahmatovoj, i njenoj vezi sa Isaijom Berlinom. Da li je to zaista bio početak hladnog rata ili je to bila samo njena mašta?

 To je dokumentarna knjiga. Isaija Berlin rođen je u Rigi. Porodica je emigrirala zbog revolucije i Berlin je bio u Engleskoj i Americi, studirao, napisao kritičku knjigu o Marksu kao mlad čovek, onda je naimenovan za sekretara engleskog ambasadora u Moskvi. Prilikom jedne posete Lenjingradu upoznao je Ahmatovu. Sledećeg jutra je Staljin na svom radnom stolu imao izveštaj KGB-a o njihovim noćnim razgovorima. Onda je 1946. to izazvalo kampanju protiv Ahmatove i Zoščenka, protiv njega iz drugih razloga, on je bio satiričar. Ahmatovu je glavni ideolog Ždanov javno nazvao kurvom. Bila je isključena iz saveza pisaca, uhapšeni su joj muž i sin. Opisujem tu priču i kako je dvadeset godina kasnije Isaija Berlin pozvao Ahmatovu u u Oksford, na dodelu počasne titule (honoris causa). Sovjetske službe najpre pokušavaju da to spreče, onda moraju da dozvole, u knjizi navodim dozvolu za putovanje koju je potpisao Brežnjev, dakle, išlo se sve do vrha. Ona je 1966. umrla i nisu je stvarno mogli rehabilitovati. Kad su dve Ruskinje, astronomi, u astrofizičkom institutu na Krimu, zajedno otkrivale planete, nazivale su ih imenima Pasternaka, Ahmatove. Završavam knjigu time što su one rehabilitovale Ahmatovu, jer su po njoj nazvale jednu zvezdu. U knjizi imam i astronomsku kartu s tom zvezdom...

Njena politička rehabilitacija je usledila 1988, na sednici Politbiroa, sa Gorbačovom.

Bili ste kurator prilikom nastupa Hrvatske kao počasnog gosta na sajmu knjiga u Lajpcigu 2008? Šta mislite o mogućnosti da pomognete nastupu Srbije na istom sajmu sledeće godine?

Ne bih obavezno želeo da budem kurator, a ni Alida Bremer, ali želimo Srbiji mnogo uspeha, i ako budemo mogli da pomognemo u nečemu, bićemo spremni na to, posebno ja, da pomognem Srbiji. Imam više razloga za posebnu simpatiju prema toj zemlji. Prvi je, naravno, što sam Jevrejin, i znam kako je srpsko stanovništvo 1944. bilo dobro prema progonjenim mađarskim Jevrejima, dok su bili na prisilnim radovima u Žagubici, u logoru smrti, tamo je bio najveći mađarski pesnik Radnoti. Srpski narod im je doturao hleb i cigarete, to je bio plemenit postupak. Drugo je, naravno, taj raskid sa Staljinom. To je neverovatno. Nisam obožavatelj Titove diktature, ali to što je jedna zemlja imala hrabrosti da izazove živog Staljina, to je nešto na šta Jugoslavija, ne samo Srbija, još može da bude ponosna.A drugi razlog je kultura. Jugoslovenska kultura šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih godina, velika književnost koja je postojala, Danilo Kiš...

------------------------------------------------------------------

Skok u dušu Štazijevog oficira

Vaš roman „Balatonska brigada“ je ironičan prikaz Štazija posle pada Berlinskog zida?

„Balatonska brigada“ je stvarno postojala. Od 1963, dve godine posle izgradnje Berlinskog zida, do 1989. turisti iz DDR-a nisu smeli da idu na Zapad, ni u Jugoslaviju. Zato su dolazili u Mađarsku, gde je  atmosfera bila liberalnija, i postojalo je mesto gde su se sastajali istočni i zapadni Nemci, porodice, prijatelji, a državna bezbednost ih je posmatrala putem te „Balatonske brigade“. Znam tu priču jer me je sedamdesetih i osamdesetih pratila državna bezbednost DDR-a u Mađarskoj. Pa, bio sam opozicioni disident, dakle pod prismotrom. Pročitao sam svoj dosije, informacije o meni i negde sam video da spominju „Balatonsku brigade“. To me je zainteresovalo, više nego ono što se izveštavalo o meni, i pročitao sam onda neka akta „Balatonske brigade“. Odabrao sam jednu figuru, čoveka prognanog iz Mađarske, Nemca. Iz Mađarske su kao i iz Jugoslavije posle 1945. proterali Nemce. Taj mladić onda nalazi posao u Štaziju. Pošto zna mađarski, ne puštaju ga u Mađarsku. Ali 1989. taj pukovnik Klempner dobija svoj veliki zadatak, da prati i vodi severnu obalu Balatona. Mora da uhodi sopstvenu ćerku koja je u ljubavnoj vezi sa Čileancem koji živi u Zapadnom Berlinu. Moja knjiga pripoveda dramu tog čoveka, sredinom devedesetih godina, u ujedinjenoj Nemačkoj. Ovaj čovek je sada potpuno sam, porodica ga je napustila, ima samo još jednog psa. I tome psu on priča svoju priču, a pas je star, bolestan od raka, i sluša...