Приче из Архипелага гулаш

Једном ми је писао Сава Бабић, желео је да преведе моју књигу источноевропских вицева, „Пролетери свих земаља, извините ме!“ – каже Ђерђ Далош на почетку разговора за наш лист који смо водили у Лајпцигу, где му је управо била уручена Велика награда лајпцишког сајма књига за европско разумевање. Овај мађарски романсијер и публициста који деценијама живи у егзилу, најпре у Бечу, па у Берлину, као слободан уметник, добио је награду за књигу „Гвоздена завеса се диже: крај диктатура у источној Европи“.  

Ваше књиге баве се „смешном страном историје“. Али и утицаја историје напојединце, попут Робија Сингера, јунака Вашег романа „Обрезивање“. Какав је био модел преживљавања мађарско-јеврејског комунисте, како сте тог јунака (и себе) тада назвали?

То је било педесетих година, током прве фазе комунизма, која је у Мађарској била прилично терористичка, али је дошла после рата, а Јевреји су 1944. године истребљени, петсто–шесто хиљада њих. Стога је велики део јеврејског становништва симпатизирао са комунистима и Совјетским Савезом. Руси су ослободили Мађарску, бар жртве. Дечак Роби Сингер, мој јунак, аутобиографски је, али не стопроцентно. Он живи у Мађарској и Јеврејин је, али земља је комунистичка. Зато његова баба каже: свуда говори да си Мађар. Али ни сви Мађари, нити сви Јевреји нису комунисти, а постоји и четврта ствар, хришћанство.

Како сте Ви то решили?

Био сам сасвим другачији од свог јунака, у детињству сам познавао јеврејску религију и све хришћанске секте: баптизам, методизам, ружне мале секте. Имао сам толико много богова! И од тих богова побегао сам комунистичком богу, и тај комунизам као да је разрешио сукобе међу религијама. Као комунисти, свеједно ти је да ли си Мађар или Јеврејин и зато сам био комуниста са седамнаест, осамнаест година, а онда је дошло до мог сукоба са комунизмом.

Били смо млади, романтични и тражили смо једну социјалистичку земљу у којој је све добро. Могли смо одабрати и Југославију јер је Југославија била најслободнија социјалистичка земља. Али нисмо знали ни за Југославију, само за ревизионисте. Тако смо постали маоисти. То је довело дотле да смо осуђени, судило нам се шездесет осме. То је било важно за мене, јер више нисам могао да правим каријеру.

У награђеној књизи „Дизање гвоздене завесе“ говорите о крају диктатуре у Источној Европи, у земљама Варшавског пакта. Критични сте према процесу демократизације у тим земљама?

Да, у тој књизи причам о процесу одвајања тих земаља од СССР-а. Почиње Горбачовљевим наступом у јулу 1986. на пленуму Политбироа. Он каже: никад више СССР неће слати тенкове као 1956. у Мађарску и 1968. у Чешку, не желимо водећу улогу у тим земљама. То значи да жели да их скине с врата, да СССР жели да се отараси својих сателита. Превише су коштали. То је изазвало ерозију у тим земљама у којима је на власт дошла слаба друга гарнитура комунизма, досадни, осредњи људи, ситни сиви бирократи који нису знали шта да раде са економијом, шта са опозицијом. Дакле једна слаба, ослабљена диктатура.

Кад говорите о Мађарској, помињете опасност хладног рата између левице и деснице, националистичке и демократске елите...

У свим земљама је, кад се срушио комунизам, наступио националистички талас. Који је с једне стране природан, као реакција на совјетско тлачење. А с друге је то сасвим погрешан пут, јер национализмом не могу да се реше проблеми. То је бекство од проблема, у Мађарској, Румунији, Бугарској, све што је наступило после тога, и у Југославији, то је бекство од слободе. Слобода је вакуум, слобода је одговорност, а друштво у тим земљама није било зрело за њу, није било спремно да преузме одговорност. Национализам је био погрешан одговор на исправно питање. И данас је тако. У Мађарској је либерална левица, лева социјалистичка влада начинила много грешака: корупција, упропашћена привреда, некомпетентност, и сад долази конзервативна десница.

Зашто се књига о мађарској опозицији зове „Архипелаг гулаш“?

То је књига написана пре њеног уједињења, 1986, у њој сам написао историју мађарске опозиције. Конрад је био велика фигура мађарске опозиције. Имре Кертеш не, није био присталица система, али био је више аполитичан. Он је велики писац, после Аушвица се није хтео мешати у мађарску политику. Дружили смо се седамдесетих, тада се појавила књига Бесудбинство у 5.000 примерака, и посебна званична партијска централа је увек одређивала где која књига да добије рецензије. А Кертешова књига добила је рецензије само у двема новинама, због јеврејске теме, то није било згодно. Хтели су да читаву ствар гурну под тепих. То је врло радикалан роман. Што се тиче улоге Мађарске, иде прилично далеко. Врло је добар, али не за комунисте.

Наслов је требало да буде алузија на Солжењицинов „Архипелаг Гулаг“, али пошто је Мађарска у западним медијима важила за гулаш-комунизам, дао сам тај наслов како бих мало умањио патос, додао ироније у читаву ствар. После објављивања моје књиге дошло је до уједињења опозиције, и ишло је тако брзо да је сада већ све археологија.

Написали сте књигу о Ани Ахматовој, и њеној вези са Исаијом Берлином. Да ли је то заиста био почетак хладног рата или је то била само њена машта?

 То је документарна књига. Исаија Берлин рођен је у Риги. Породица је емигрирала због револуције и Берлин је био у Енглеској и Америци, студирао, написао критичку књигу о Марксу као млад човек, онда је наименован за секретара енглеског амбасадора у Москви. Приликом једне посете Лењинграду упознао је Ахматову. Следећег јутра је Стаљин на свом радном столу имао извештај КГБ-а о њиховим ноћним разговорима. Онда је 1946. то изазвало кампању против Ахматове и Зошченка, против њега из других разлога, он је био сатиричар. Ахматову је главни идеолог Жданов јавно назвао курвом. Била је искључена из савеза писаца, ухапшени су јој муж и син. Описујем ту причу и како је двадесет година касније Исаија Берлин позвао Ахматову у у Оксфорд, на доделу почасне титуле (honoris causa). Совјетске службе најпре покушавају да то спрече, онда морају да дозволе, у књизи наводим дозволу за путовање коју је потписао Брежњев, дакле, ишло се све до врха. Она је 1966. умрла и нису је стварно могли рехабилитовати. Кад су две Рускиње, астрономи, у астрофизичком институту на Криму, заједно откривале планете, називале су их именима Пастернака, Ахматове. Завршавам књигу тиме што су оне рехабилитовале Ахматову, јер су по њој назвале једну звезду. У књизи имам и астрономску карту с том звездом...

Њена политичка рехабилитација је уследила 1988, на седници Политбироа, са Горбачовом.

Били сте куратор приликом наступа Хрватске као почасног госта на сајму књига у Лајпцигу 2008? Шта мислите о могућности да помогнете наступу Србије на истом сајму следеће године?

Не бих обавезно желео да будем куратор, а ни Алида Бремер, али желимо Србији много успеха, и ако будемо могли да помогнемо у нечему, бићемо спремни на то, посебно ја, да помогнем Србији. Имам више разлога за посебну симпатију према тој земљи. Први је, наравно, што сам Јеврејин, и знам како је српско становништво 1944. било добро према прогоњеним мађарским Јеврејима, док су били на присилним радовима у Жагубици, у логору смрти, тамо је био највећи мађарски песник Радноти. Српски народ им је дотурао хлеб и цигарете, то је био племенит поступак. Друго је, наравно, тај раскид са Стаљином. То је невероватно. Нисам обожаватељ Титове диктатуре, али то што је једна земља имала храбрости да изазове живог Стаљина, то је нешто на шта Југославија, не само Србија, још може да буде поносна.А други разлог је култура. Југословенска култура шездесетих, седамдесетих, осамдесетих година, велика књижевност која је постојала, Данило Киш...

------------------------------------------------------------------

Скок у душу Штазијевог официра

Ваш роман „Балатонска бригада“ је ироничан приказ Штазија после пада Берлинског зида?

„Балатонска бригада“ је стварно постојала. Од 1963, две године после изградње Берлинског зида, до 1989. туристи из ДДР-а нису смели да иду на Запад, ни у Југославију. Зато су долазили у Мађарску, где је  атмосфера била либералнија, и постојало је место где су се састајали источни и западни Немци, породице, пријатељи, а државна безбедност их је посматрала путем те „Балатонске бригаде“. Знам ту причу јер ме је седамдесетих и осамдесетих пратила државна безбедност ДДР-а у Мађарској. Па, био сам опозициони дисидент, дакле под присмотром. Прочитао сам свој досије, информације о мени и негде сам видео да спомињу „Балатонску бригаде“. То ме је заинтересовало, више него оно што се извештавало о мени, и прочитао сам онда нека акта „Балатонске бригаде“. Одабрао сам једну фигуру, човека прогнаног из Мађарске, Немца. Из Мађарске су као и из Југославије после 1945. протерали Немце. Тај младић онда налази посао у Штазију. Пошто зна мађарски, не пуштају га у Мађарску. Али 1989. тај пуковник Клемпнер добија свој велики задатак, да прати и води северну обалу Балатона. Мора да уходи сопствену ћерку која је у љубавној вези са Чилеанцем који живи у Западном Берлину. Моја књига приповеда драму тог човека, средином деведесетих година, у уједињеној Немачкој. Овај човек је сада потпуно сам, породица га је напустила, има само још једног пса. И томе псу он прича своју причу, а пас је стар, болестан од рака, и слуша...