Otimanje plodne zemlje

Od našeg stalnog dopisnika
ZAGREB, 24. jula – Ima li neke veze između ratnih zločina i plodne zemlje? U principu nema, ali u praksi, kako se pokazuje, i te kako ima. O tome svedoči više primera krivičnog progona srpskih izbeglica iz Ravnih Kotara u Hrvatskoj, koji se bez čvršćih činjenica, pa čak i očigledno s apsurdnim obrazloženjima, optužuju za navodne ratne zločine, dok istovremeno njihovu plodnu zemlju zaposedaju oni koji su vrlo često i svedoci u takvim postupcima ili ih svesrdno podržavaju.

U takvim okolnostima postaje jasnije zašto je upravo na području Ravnih Kotara – šire područje Benkovca – najteže ostvariti povratak iz izbeglištva, gde je zemlja tako kvalitetna i klima povoljna da se ostvaruju dve žetve i berbe godišnje, a vlasnici većine te zemlje su izbegli i proterani Srbi.

Tipičan primer takvog ponašanja jeste ono što se već duže vreme dešava Milenku Radaku i njegovim rođacima, o čemu je glavnog državnog tužioca Mladena Bajića pismeno izvestio advokat Luka Šušak, ali bez nekog rezultata. Najkraće prepričano, Milenko Radak je bio "grupno" optužen da je navodno počinio ratni zločin – u takvim masovnim optužnicama uopšte se nije opisivalo šta je koji osumnjičeni navodno napravio, nego su, po pravilu, bili kolektivno svi krivi za sve –  osuđen je, ali je takva presuda ukinuta i on je oslobođen. Trajalo je to, naravno, godinama. U međuvremenu, doseljeni Hrvati iz Slankamena u Vojvodini (koji su tvrdili da su odande proterani i da su im kuće tamo spaljene) zaposeli su zemlju njegovim roditeljima, stricu Vasi Radaku, kao i drugim meštanima i do danas ništa od toga nije vraćeno. Oštećeni su pisali predstavke tužilaštvu, predsedniku vlade i države, OEBS-u, čak i Katoličkoj crkvi, ali bez ikakvog rezultata

Tako, na primer, Nikola Šutija iz Slankamena zauzeo je kuću Bobana Matića u Benkovcu, a vinograd od 3.000 čokota vlasništvo Sime Veselinovića, te voćnjak s 200 višanja, dvadesetak badema i preko 20 smokava na površini od 6.400 kvadratnih metara posekao je i sve zasadio breskvama kao da je to njegovo. Simo Veselinović je umro a da nije ostvario svoje pravo na otetoj imovini, a kad je njegov sin Milan u leto 2002. godine upitao kada će mu biti vraćena zemlja – Šutija ga je prebio. Vaso Radak je umro početkom 2003. godine, a da takođe nije uspeo da vrati svoju otetu imovinu. Njegovu kuću je zaposeo Josip Imrišić iz Slankamena, koji je svoju imovinu u Vojvodini zamenio za Osijek. On je zauzeo i zemlju Đure, Vere i Nikole Rujak, gde je takođe zasadio breskve, a u selu Kožulovcu je na 12 hektara posadio vinograd, jabuke i jednogodišnje kulture, naravno na tuđoj zemlji i tako to traje do danas. Ovakvih primera u tom kraju je previše da bi bili pojedinačni ekscesi, a istovremeno potvrđuju da nije istina kako je imovina izbeglih Srba praktično vraćena njihovim vlasnicima. Najteže ide upravo s plodnom zemljom.

Ono što posebno u svemu ovom zabrinjava jeste najava iz Ministarstva poljoprivrede RH da će se "neiskorišćena" zemlja davati u koncesiju, a činjenica je da još uvek mnogi vlasnici te plodne zemlje, izbegli Srbi, ne mogu da se vrate jer su im kuće srušene, a zemlja često zaposednuta pa ne mogu da je obrađuju, ili naprosto nemaju čime. Kao da je sve tako priređeno da na kraju ostanu bez nje.