Отимање плодне земље

Од нашег сталног дописника
ЗАГРЕБ, 24. јула – Има ли неке везе између ратних злочина и плодне земље? У принципу нема, али у пракси, како се показује, и те како има. О томе сведочи више примера кривичног прогона српских избеглица из Равних Котара у Хрватској, који се без чвршћих чињеница, па чак и очигледно с апсурдним образложењима, оптужују за наводне ратне злочине, док истовремено њихову плодну земљу запоседају они који су врло често и сведоци у таквим поступцима или их свесрдно подржавају.

У таквим околностима постаје јасније зашто је управо на подручју Равних Котара – шире подручје Бенковца – најтеже остварити повратак из избеглиштва, где је земља тако квалитетна и клима повољна да се остварују две жетве и бербе годишње, а власници већине те земље су избегли и протерани Срби.

Типичан пример таквог понашања јесте оно што се већ дуже време дешава Миленку Радаку и његовим рођацима, о чему је главног државног тужиоца Младена Бајића писмено известио адвокат Лука Шушак, али без неког резултата. Најкраће препричано, Миленко Радак је био "групно" оптужен да је наводно починио ратни злочин – у таквим масовним оптужницама уопште се није описивало шта је који осумњичени наводно направио, него су, по правилу, били колективно сви криви за све –  осуђен је, али је таква пресуда укинута и он је ослобођен. Трајало је то, наравно, годинама. У међувремену, досељени Хрвати из Сланкамена у Војводини (који су тврдили да су оданде протерани и да су им куће тамо спаљене) запосели су земљу његовим родитељима, стрицу Васи Радаку, као и другим мештанима и до данас ништа од тога није враћено. Оштећени су писали представке тужилаштву, председнику владе и државе, ОЕБС-у, чак и Католичкој цркви, али без икаквог резултата

Тако, на пример, Никола Шутија из Сланкамена заузео је кућу Бобана Матића у Бенковцу, а виноград од 3.000 чокота власништво Симе Веселиновића, те воћњак с 200 вишања, двадесетак бадема и преко 20 смокава на површини од 6.400 квадратних метара посекао је и све засадио бресквама као да је то његово. Симо Веселиновић је умро а да није остварио своје право на отетој имовини, а кад је његов син Милан у лето 2002. године упитао када ће му бити враћена земља – Шутија га је пребио. Васо Радак је умро почетком 2003. године, а да такође није успео да врати своју отету имовину. Његову кућу је запосео Јосип Имришић из Сланкамена, који је своју имовину у Војводини заменио за Осијек. Он је заузео и земљу Ђуре, Вере и Николе Рујак, где је такође засадио брескве, а у селу Кожуловцу је на 12 хектара посадио виноград, јабуке и једногодишње културе, наравно на туђој земљи и тако то траје до данас. Оваквих примера у том крају је превише да би били појединачни ексцеси, а истовремено потврђују да није истина како је имовина избеглих Срба практично враћена њиховим власницима. Најтеже иде управо с плодном земљом.

Оно што посебно у свему овом забрињава јесте најава из Министарства пољопривреде РХ да ће се "неискоришћена" земља давати у концесију, а чињеница је да још увек многи власници те плодне земље, избегли Срби, не могу да се врате јер су им куће срушене, а земља често запоседнута па не могу да је обрађују, или напросто немају чиме. Као да је све тако приређено да на крају остану без ње.