Kao da je bakar ničiji

MAJDANPEK – Kada bi sada bio "neko" u državi Srbiji, Svetislav Radivojević Cace bi od Majdanpeka svorio Eldorado. Kao u ono vreme kada je on tamo radio i rukovodio, dugo i uspešno, počev od 1954. godine, kada je kao mladi inženjer rudarstva (i stipendista Majdanpeka) stigao u Homolje da gradi novi rudnik bakra. Bio je potom prvi upravnik novog kopa u izgradnji, pa direktor u Majdanpeku i Boru, pa predsednik opštine u Boru, pa direktor smederevske železare u najpoletnijoj fazi njenog razvoja... rodom iz Opornice kod Kragujevca, i posle odlaska u penziju često je među Timočanima. ne može da se načudi zašto borski gigant još posrć, a u nevreme. Sve u njemu zapinje uprkos tome što već tri godine bakar na svetskom tržištu ima cenu znatno iznad prosečne u dužem periodu.

Kao da su i bakar i njegov kombinat sada ničiji. Zar je moguće da ovde tavore i pri ceni od 9.000 dolara za tonu, a to je četiri puta više nego pre šest godina. Tolika cena, a proizvodnja gotovo zamrla, rudokopi opusteli, mehanizacija na njima dotrajala, topionica na izdisaju. Bakra manje pet puta...

Kako u "Sartidu" može

– Neverovatno je da je "Sartid" sada u svemu iznad Borskog kombinata i već sama ta činjenica ukazuje na uzroke borske krize – kaže Radivojević. – Nekada je Bor prednjačio i mnogo je značio za privredu cele SFR Jugoslavije, a sada je "Sartid" u svemu bolji.

Radivojević kaže da je srećna okolnost što smederevskom kompanijom rukovode pravi stručnjaci i menadžeri, a Bor i njegov kombinat "zbunjuje" naša neodlučna država. I srećna je okolnost što su Amerikanci u "Sartidu" zatekli najsavremeniju tehnologiju u koju je Svetislav Radivojević godinama ugrađivao i sebe. Da nisu došli Amerikanci od Smedereva ne bi ostalo ništa.

Istina, država je i Smederevo prodala budzašto, ali je to ipak neuporedivo manji greh od onog koji ta ista država čini prema Boru. Nije smela časiti kada je već bilo vidljivo da bakru cena raste sve brže i brže. Morao se naći kapital da se povećaju proizvodnja i izvoz i tako dugoročno obnovi i stabilizuje proizvodnja.

– država je mudro postupila 1965. godine, kada je cena bakra osetnije porasla. Borski kombinat dobio je pomoć i iskoristio je maksimalno za razvoj. Dostignuta je godišnja proizvodnja od 150.000 tona bakra (deset puta veća od sadašnje) a izvoz je premašio 300 miliona dolara. I tako je to trajalo godinama – kaže Radivojević.

Poučan primer Majdanpeka

Ipak, Radivojević kaže da je i danas najbolje upućen u prilike u Majdanpeku. Zovu ga ponekad da posavetuje jer je tamo i najduže i nauspešnije gradio. Jedna njegova beležnica prepuna je cifara, grafikona i proračuna. Zna tačno i kada je i ko, posle njegovog odlaska za Smederevo, ovaj rudnik zapustio i dozvolio da ruda ostane pod jalovinom. Jurile su se samo izdašnije partije rudišta, a raskrivku (jalovinu) niko nije skidao. I tako se rudnik zaparložio. Ima u njemu rude, ali treba skinuti ogromne količine jalovine da bi se do nje došlo. Niti se ima čime, pošto je rudnička mehanizacija u žalosnom stanju, niti ima ko da plati velike troškove. Već je uloženo oko 50 miliona dolara u obnovu, ali treba uložiti još toliko. Što pre to bolje, dok cena ne krene u stagnaciju. Da se u posao krenulo pre tri godine, kada je i bakar osetnije poskupeo, već bi danas svi uživali u izobilju.

A može se, veli rudarski stručnjak (bio je godinama i omiljeni predavač na Rudarsko-metalurškom fakultetu u Boru) krenuti i sa manje para, fazno. Južni revir majdanpečkog kopa, sada u obnovi, može se "razgoditi" u tri dela. Potreban je kredit samo za prvu fazu, a zatim bi se iz profita finansirala druga, pa iz druge treća faza. Isplativost je izvesna, a rezerve overene i u najpoznatijim laboratorijama u svetu. Majdanpečki rudnik ima u rudi bakra i "pratećeg" zlata više nego ijedan u svetu. Ima i veoma traženog paladijuma.